Nekad i sad vremeplov

NEKAD

U poslednjem veku prošlog milenijuma Osmi mart se slavio iz sve snage: izleti, uranci, pečenje, vino, igranke, veselje… Pa, kasnije: putovanja u inostranstvo, muzeji, šoping, kokteli, ples, radost…

Bio je to dan koji su, u ta dobra stara vremena, sa velikim uživanjem čestitali mladom doktoru Vojislavu Šešelju u Ka-Pe-Domu Zenica.

Dan kada je poletni Toma Nikolić uzimao meru parceli XVII, a njegova Dragica vezla Trojeručicu i sanjala daleka prostranstva – Ripanj, Žarkovo, Zuce…

Dan kada je, u okviru narazdruživog bratstva i jedinstva, odigrano ne jedno strasno kozaračko kolo drugova i drugarica sa dobrim karakteristikama.

Bilo je to vreme kada su studentkinje i studenti vredno učili i sticali nova znanja. Kada su s pesmom na usnama išli na radne akcije i takmičili se za udarničke značke. Kada su sa domovinom u srcu služili vojni rok. Kada su najomladinci nosili štafetu i svečano je uručivali najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti.

SAD

U prvom veku ovog milenijuma, razdužili smo kozaračko kolo, i bratstvo i jedinstvo, i udarničke značke, i vojni rok, i štafetu… Umesto Domovine sad imamo Otadžbinu, a drugove i drugarice zamenili su gospođe i gospoda.

Toma Nikolić i njegova Dragica su na Dedinju i po Savskom nasipu, doktor Šešelj je na Pinku, a studentkinje i studenti u blokadi.

A, u čast sutrašnjeg Devetog marta, svi, svi, svi mi smo ovde gde jesmo. Ako jesmo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.