„Ovo je porodični biznis. Počeo ga moj ćale još 1989. a, evo, sad i moj sin radi u firmi. On je jesenas upisao marketing, očekujemo da unapredi posao iako nam ni sad ne ide loše. Za našu delatnost ovde nema zime. A po svemu sudeći, neće je ni biti.
Halo? Da, slušam. Kada? Trenutak, samo da pogledam rokovnik. Može. Gde? U redu. Koliko naroda želite? Dobro. Starijih, mlađih? Dobro. Zastave, transparenti, slike? U redu, dogovoreno.
Gde sam ono stao? Ne, najbolje da krenem iz početka. Elem, te 1989. godine, vratio se ja iz vojske, tražim posao. Moj Radovan hteo da me ubaci na svoje radno mesto – on avanzovao i prešao u opštinu, ali firma mu utanjila, nema posla, nema plate, a ja, opet, nemam škole. Hajde da ti pojačamo kvalifikacije – kaže meni moj ćale – i zapucamo ti mi na Gazimestan sa sve onom talavornicom. Moj Radovan poveo i dva autobusa naroda.
Halo? Da, izvolite. Kada? Samo čas. Može, ali samo do 18 časova. U redu. Gde? Dobro. Želite komplet usluga? Može. Molim? Da, da, bez pedevea. Vidimo se na terenu. Doviđenja.
Izvinite. Dakle, tako smo počeli moj Radovan i ja. Posle smo mahom radili u lokalu: svete mošti, mitinzi podrške, svečana otvaranja. Pročulo se, počeli da nas zovu i na stranu, išli smo i u Novi Sad, zamalo u Ljubljanu, krenulo nam. Posao se razvijao, uključili smo ćaletovog pašenoga Rašu, strina Caku, Mitu bojadžiju, dve kevine sestre usedelice, čiča Blagoja, Zareta Zvrndu, kuma Stevu sa sve familijom, Simu Durdubaka, njegovu ujnu Zlatiju i ceo komšiluk. Svi zadovoljni. Dnevnice, topli obrok, regres, redovni honorari… To u početku, posle smo uveli plate. Oprostite…
Halo? Molim? Jeste, prebukirani smo, ali videćemo šta možemo da učinimo za vas – vi ste stara naša mušterija. Kada želite da upriličimo događaj? U redu. Sigurno. Nemojte sumnjati, bićete zadovoljni. Kao i uvek. Hvala, pozdraviću. Doviđenja.
I tako, godine su prolazile, posao je cvetao, klijenata sve više… Imalo smo sve veće i veće angažmane, a i mušterije su bile sve raznovrsnije. Polako smo zaboravljali lokalne i onaj veliki kontramiting, razna ušća,dočeke, marševe, kozaračka kola i spontana okupljanja, iako vodimo urednu dokumentaciju. Sada imamo mnogo bogatiji asortiman i ponudu saobraznu raznim opcijama. Mada, to vam u poverenju kažem, naši klijenti kao da nemaju baš mnogo mašte – svi žele nasmejana ili zabrinuta lica, zastavice, balone, radničke šlemove, hleb i so, trubače… A mi smo spremni da ponudimo neuporedivo više: moj sin je osmislio ponudu koja uključuje ne samo rodnu grudu, vekovna ognjišta, štale i telad, proizvodne hale, Koridor 10, mostove i kliničke centre, nego i očaj obespravljenih radnika – žrtava lopovske privatizacije (to bi teča Rale), jecaj samohranih majki bez dečijeg dodatka (Raletova svastika), najboljeg mladog diplomiranog matematičara bez posla (Sima Durdubak), budućeg Novaka Đokovića iza kojeg je stala država Srbija (Dobrilin mali), stogodišnjakinja prvi put na izborima (baba Stanija), kosovski mučenik (Vasa putar)… Oh, izvinite, opet taj mobilni.
Halo, izvolite. Ko? Oh, to ste vi predsedniče. Šta, odlučili ste? Napokon! Kad krećete u kampanju? Znam, znam da ste već mesecima u kampanji, mislim na zvanični početak. Da, razumem.Stojimo vam na raspolaganju. Da, sa kompletnom logistikom i celokupnim našim kapacitetima. Pa vi ste naša redovna mušterija. Ništa ne brinite, sve će biti kako treba. Da, na račun. Hvala, takođe. Vidimo se, Borise.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
