Život je san

Da, ja sam jedan od Kragujevčana koje ste pominjali prošlog vikenda; da, i ja sam klicao Srbija, Srbija, fijat 500L, fijat 500L! kada je voz sa prvim vozilima napuštao naš grad; da, ja sam taj autolimar-bariton koji je sa ostalim kolegama pevao i „Tekla reka Lepenica“ i Odu radosti na ispraćaju našeg Fiće u beli svet.

Odmah da se izjasnim: da, klicao sam ja i Bando crvena! i Ravna gora pobediti mora! i Kosovo je Srbija! i Lopovi, lopovi! i Srbija, Srbija, Nole, Nole! I ne kajem se što sam to klicao. I ne kajem se što sam Petog oktobra rušio onu vlast. Ne kajem se ni zbog toga što sam glasao za ovu. Kajem se jedino što ne kupih jaču diplomu…

Ali, da krenem od početka…

Moji su tu iz Kotraže, Lazići. Starinom ozdo kao i svi. Seljaci. Još u Kotraži imamo kućerak i kecelju zemlje, sirotinja. Posle onog rata, deda pobeže s poručnikom Gavrilovićem, pobeže da se više nikad ne vrati, a baba ostade da podiže četvoro nejači. Dva sina i dve kćeri. Moj Periša bio najstariji, najviše, jadan, povuko da se nekako preživi. Od malena nadničio od jutra do sutra, on je i iškolovo mlađeg brata i sestre poudavo.

Kad je čikara Rajko diplomiro, upiso se u Savez i onda nam malo krete. On zasede u fotelju, a brata, mog oca Perišu, zaposli na kapiji Zastave, radno mesto vratar. Te 1968. svi se preselismo u Kragujevac. Te godine sam i ja rođen.

Periša je na kapiji i penziju dočekao i vratio se na selo. Još se drži. Eno ga kako, sa Zorkom, materom mi, okopava ono malo bašte oko kuće. Čikara Rajko bio daleko doguro pa zglajzo, pa sad opet neko mudo.

A ja? Jebiga…

Imam brata Koleta, stariji. Ozbiljan, škole izučio, zaposlio se, oženio, troje dece. Sve kontra od mene: ja vazda tero kera, školu batalio, muljao nešto s devizama i benzinom, jurio sojke po Ibarskoj magistrali, a, bome, i zatvora jednom dopao. Ni kučeta ni mačeta, stanujem u dvorišnom kućerku kod neke babe, pod kiriju. U stanu što je naš Periša, pred penziju, dobio od Zastave živi moj brat s porodicom. Eh, živi…

Životari! Tavori, namiče ko pijan gaće… Jedva sastavlja kraj s krajem. Posao izgubio, višak. Ono malo otpremnine spisko na kobajagi neki projekat, zajmio se okolo, švercovo nekakve kineske petarde pred Novu godinu, alamunjao, ama nikako da se osovi na noge. Džaba mu škole, džaba pasivno znanje engleskog i poznavanje osnovnih operacija na računaru – ono troje dece mu kod kuće pište gladna. Ona njegova uspijuša već šacuje nekog lovana.

Žao mi burazera. Sve se nadam da će da ga vrate u Zastavu. Prvi put nije prošo na testovima, Talijani zategli sačuvaj bože. I drugi put ga škartirali. Ej, škartirali njega! Njega koji je branio ovu zemlju kad god su zvali. I preko Save, i preko Drine, i preko Ibra… Njega koji se 9. marta iz Beograda vratio mokar ko miš. Njega koji sa rođenim ocem šest meseci nije govorio posle Kontramitinga. Njega koji nije mrdao s Krsta sve dok nije pala ona vlast. Dobro, sad se moj burazer Kole uvek prekrsti, triput, kad prolazi pored ovog novog Krsta 18X11 metara, ali krste se svi Kragujevčani.

E, zbog njega, zbog tog mojeg brata Koleta sam ispraćao fijat 500L, zbog njega sam pevao „Tekla reka Lepenica“ i Odu radosti iako nisam ni autolimar ni bariton. Zbog njega sam klicao Verku i svima po spisku.

Sa ostalim Kragujevčanima. Jer, svi mi sanjamo da će bar nekima bar malo da bude bolje. Bar mojem burazeru Koletu. Bar nečijem burazeru.