„Derbi“ je više od igre

Od prve utakmice između Crvene zvezde i Partizana (4:3) koja je odigrana 5. januara 1947. na stadionu Centralni dom Jugoslovenske Armije u Beogradu (prvi košarkaški derbi je odigran na Malom Kalemegdanu 30. juna 1949, Partizan pobedio 21:13) do danas odigrano je na stotine utakmica od kojih su neke zaista bile „praznik sporta“, bilo je i onih kojih se niko ne seća, a ono što je svima zajedničko je da se pobednik pre meča nije znao, pozicija na tabeli i trenutna forma nisu bili nikakav garant za trijumf. Osim rezultatske neizvesnosti koja je pratila svaki derbi postoji još jedna „sitnica“ koja izdvaja susrete „večitih rivala“ od ostalih utakmica – nikada nikome nije pala ni pomisao da lažira tj. „dogovori“ ishod derbija.

Nameštali su Zvezda i Partizan utakmice protiv drugih rivala sigurno. Najpoznatiji „slučaj“ je bio u sezoni 1985/86. kada su u poslednjem kolu igrali Partizan – Željezničar i Sarajevo – Crvena zvezda. Partizan je zahvaljujući boljoj gol razlici bio na prvom mestu. Crvena zvezda je na Koševu brzo povela sa 3:0, ali je i na stadionu JNA ubrzo bio identičan rezultat za crno-bele. Sa „goleadama“ se stalo kod 4:0 za beogradske klubove. Nameštalo se i na svim ostalim prvoligaškim terenima, predsedništvo Fudbalskog saveza Jugoslavije poništilo je celo kolo i naložilo ponovo igranje utakmica koje su prihvatili svi klubovi osim Partizana.

Crvena zvezda je u ponovljenoj utakmici izgubila sa 2:1, ali je Partizan izgubio službenim rezultatom 3:0 pa su tako crveno-beli imali bolju gol razliku i osvojili titulu. Partizan je tužio FSJ Sudu udruženog rada i, kako nje bilo materijalnih dokaza, a bilo je i nekih nelogičnosti (vinkovački Dinamo i Hajduk nisu kažnjeni jer nisu dogovorili konačan ishod već „samo“ broj golova koje će postići Davor Čop), crno-beli su dobili taj spor.

Aleksandar Vučić nije prvi političar koji je otvoreno pomagao (i pomaže) jedan klub. Isto to je svojevremeno radio Mirko Marjanović koji je u dva mandata (1984. i 1988.) bio predsednik Vlade Srbije, a predsednik Izvršnog odbora Partizana bio je od 24. 2. 1989. do 28. 3. 1994. Većina klubova u to vreme nije imalo para ni za plate igračima, odžavanje terena… Dok su se fudbaleri ostalih klubova autobusima satima „klackali“ do grada u kom su gostovali fudbaleri Partizana leteli su vojnim desantnim avionom. Setio sam se te „sitnice“ verovatno zato što sam i sam bio akter „desanata“ na Skoplje, Rijeku, Sarajevo…

Bilo je i drugih političara koji su se „pitali“ pre svega za finansije, dovođenje fudbalera… ali nikom pa ni Vučiću (bar do sada) nije palo na pamet da pokuša da dogovori ishod „večitog derbija“. Utakmice između Crvene zvezde i Partizana, i ne samo u fudbalu i košarci već i u rukometu, odbojci, vaterpolu… (i muškom i ženskom) su više od igre.

U minulih nešto više od pola veka, što kao navijač što kao „službeno lice“, gledao sam na stotine derbija i siguran sam da nijedan nije namešten. Ovih dana „dobro obavešteni“ uz pomoć pojedinih (kao) medija i putem društvenih mreža nam „objašnjavaju“ kako je košarkaški derbi namešten. Za sve njih imam samo jedno pitanje – zbog čega pitanje pobednika nije rešeno pet minuta pre kraja već su se u poslednja dva minuta ekipe smenjivale u vođstvu?

„Večiti derbi“je preživeo mnoge političare i „bizminsmene“, nadživeo je i nekoliko država. Nadživeće i ovo vreme zla.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.