Od „vrtića“ do „doma penzionera“

Angažovani su Marko Arnautović (nezvanično pet miliona evra), Šavi Babika (4 miliona evra), Tomas Hendel (3,5 miliona evra), srpski reprezentativac Miloš Veljković, jermenski reprezentativac Nair Tinkizijan, brazilski štoper Rodrigao… Odbrana „duple krune“ nije se dovodila u pitanje, očekivao se iskorak u Ligi šampiona. Međutim, kiparski Pafos bio je nepremostiva prepreka, a da zlo bude veće u domaćem prvenstvu crveno-beli su u jesenjem delu prvenstva pretrpeli čak tri poraza uz tri remija i „samo“ 16 pobeda.

Sa druge strane Partizan je suočen sa, blago rečeno, finansijskom krizom bio prinuđen da se osloni na svoju „decu“ i nekolicinu isto tako mladih fudbalera iz Crne Gore (Milan Roganović, Stefan Milić, Milan Vukotić i Andrej Kostić). Iako su eliminisani iz Lige Evrope (kiparski AEK je bio srećniji na penal ruletu), a u trećem kolu Lige konferencije škotski Hebernijan je zaustavio dalje putovanje crno-belih u Evropi, klinci su lepršavom igrom (za gol više) i pre svega velikom borbenošću pobrali simpatije ne samo navijača Partizana već i svih ljubitelja fudbala. Kao nagrada stigla je i, posle mnogo godina, „jesenja titula“. Nažalost sa njom stižu i problemi.

U zimskoj pauzi došlo je do (ne)očekivanih promena u Crvenoj zvezdi. Rukovodstvo crveno-belih je odlučilo da se „zahvali“ treneru Vladanu Milojeviću i da na njegovo mesto (opet) postavi Dejana Stankovića.

Angažovana su i pojačanja na pozicijama gde je najviše „škripalo“ – odbranu je pojačao srpski reprezentativac Strahinja Eraković, a u napadu konkurenciju su pojačali DŽej Enem i Daglas Ovusu i – rezultati nisu izostali.

Pobedom nad Malmeom i remijem u duelu sa Seltom potvrđen je plasman u nokaut fazu Lige Evrope, a u domaćem prvenstvu ostvarene dve ubedljive pobede – Čukarički u gostima (1:3) i na svom terenu protiv Novog Pazara (5:0) i tako je preuzeta liderska pozicija u Superligi Srbije.
Znali su (skoro) svi da „partizanov vrtić“ neće moći da igra u istom tempu cele sezone.

Oscilacije u igri „klinaca“ su neminovnost. Nekima će slava „udariti u glavu“i, ono najteže, zveckanje novčanica koje obećavaju menadžeri teško je zanemariti. To je bilo za očekivati, ono što (skoro) niko nije predvideo je da će rukovodstvo kluba (čitaj Predrag Mijatović) poleteti (pre)visoko. U jednom od intervjua sredinom januara ove godine Mijatović je između ostalog rekao: „Danas smo prvi na tabeli. Biće teško do kraja, ali lično verujem da možemo da budemo šampioni. To je moje mišljenje. I ranije su govorili da nisam normalan zbog ovog projekta, ali mi smo krenuli tim putem“.

Trener Srđan Blagojević je prvi „platio“ ceh tim ambicijama – smenjen je posle poraza u Kupu od Mačve i Čukaričkog u prvenstvu. NJegovu sudbinu zamalo nije doživeo i njegov naslednik Nenad Stojaković posle remija sa Radničkim, pobeda protiv Radnika je bila imperativ da o(p)stane na klupi crno-belih.

Na toj utakmici u Surduluci za Partizan su igrala „pojačanja“: Stefan Mitrović (rođen 22. maja 1990), Sebastijan Polter (1. april 1991) Saša Zdjelar (20. mart 1995), kao i „starosedeoci“ Bibras Natho (18. februar 1988) i golman Marko Milošević (7. februar 1991).

Dakle, njih petorica ukupno 175 godina. Podsetimo, u drugom kolu kvalifikacija za Ligu konferencija protiv Oleksandije Srđan Blagojević izveo je na teren najmlađi tim u istoriji Partizana – prosek starosti 22,1 godina.

Partizan je, takoreći, preko noći od „vritića“ prerastao u „dom penzionera“. Hoće li to i dati rezultate kojima se nada Mijatović. Sumnjam. Blago rečeno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.