Pare samo za podobne

Praktično nije bilo olimpijskih igara, svetskih ili evropskih prvenstava a da nas košarkaši, vaterpolisti, rukometaši, fudbaleri, nisu obradovali osvajanjem medalja. Taj trend je nastavljen i u državama koje su nastale raspadom Jugoslavije – Hrvati u fudbalu, rukometu, vaterpolu, Slovenci u košarci, odbojci, rukometu, Srbi u košarci, vaterpolu, odbojci.

Nažalost, ovog leta sve srpske nacionalne reprezentacije su pretrpele neuspehe. Najbliži osvajanju medalje bili su vaterpolisti koji su na Evropskom prvenstvu osvojili četvrto mesto. Odbojkašice su osmini finala Svetskog prvenstva na Tajlandu poražene od Holandije, dok su odbojkaši, takođe u osmini finala, izgubili od Irana.

Košarkašice nisu uspele ni da prođu grupnu fazu, dok su košarkaši, najveće uzdanice ovog leta, poraženi od Finske, takođe u osmini finala Evropskog prvenstva. Kao „šlag na torti“ došli su fudbaleri – debakl protiv Engleske i ponižavaju poraz protiv Albanije.

Rukometašice i rukometaši godinama već nisu konkurenti za osvajanje medalja, isto važi i za odbojkaše, a bez Tijane Bošković ni odbojkašice ne pripadaju eliti. Šta je razlog debakla košarkaša (povrede, virus, ili dešavanja na tribinama) ostaće tajna. Debakl srpskog sporta mnogi „pravdaju“ nedostatkom novca i – greše. Para ima, ali za podobne.

Tačno je da je Vlada Srbije u ovogodišnjem budžetu odvojila „samo“ 20,3 miliona evra. Međutim, isto tako je tačno i da su budžeti košarkaških klubova Crvene zvezde i Partizana, u koje se iz državne kase prebacuju velike sume novca, preko 20 miliona evra, a koliko tek para država poklanja fudbalskim klubovima Partizana i Crvene zvezde. Siguran sam da do takve preraspodele para ne bi bilo da u Ministarstvu omladine i sporta, Olimpijskom komitetu Srbije i strukovnim savezima ne sede „klimoglavci“ već stručni ljudi.

Oni bi znali kako usmeriti to malo para što ima u budžetu – u bazu i stručnjake. Omogući što većem broju dece da se bave sportom (besplatno a ne u privatnim školama koje „debelo“ naplaćuju svoje usluge). Istovremeno bi radili i na edukaciji trenera. Nekada smo imali svoju „školu“, košarke, vaterpola, odbojke, fudbala (bili smo „evropski Brazilci“). Ali, tada smo imali i vrhunske trenere u rukometu, vaterpolu, odbojci, košarci pa i u fudbalu. Danas se na prstima jedne ruke mogu nabrojati naši treneri koji vode najbolje evropske klubove.

U fudbalu je još gore. Nekada smo imali Miljana Miljanića, Vujadina Boškova, Boru Milutinovića, Radomira Antića… Danas nema nijednog trenera koji vodi neki klub iz liga „petice“ (Engleska, Italija, Španija, Nemačka i Francuska).

Umesto da se pare ulažu u bazu i trenere one se preusmeravaju na Crvenu zvezdu i Partizan, jer su najpopularniji klubovi, imaju „armiju“ navijača i oni moraju biti zadovoljni. Jer, sam predsednik je ne jednom rekao da je on (država) nemoćna protiv navijača.

Zato su od navijača napravili „navijače“. Legalizovali njihove poslove (asfaltiranje puteva), ne kažnjavaju ih za rasturanje droge, čak i ubistva (Sale Mutavi, Velja Nevolja) i ti „navijači“ će biti tvoji najverniji čuvari. Disciplinovaće narod na tvojoj inauguraciji, čuvaće Ćacilend, ići će u Rigu, na stadion Crvene zvezde, Arenu …

Navijači Partizana su Areni izbacili „navijače“ i verujem da je to početak njihovog kraja. I ne samo njihovog.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.