Uvoz – izvoz sportista

Tako je i u sportu. Biraju se najbolji. Na prostorima bivše Jugoslavije prve su sa izborom najboljih sportista krenule zagrebačke „Sportske novosti“ davne 1950. godine. „Politika“ je pošla njihovim stopama 1953.godine, dok je „Sport“ započeo tradiciju dodeljivanja „Zlatne značke“ najboljem sportisti Jugoslavije četiri godine kasnije.

U izboru „Sportskih novosti“ učestvovali su sportski novinari,“Sport“ je vremenom ustanovio žiri sastavljen od bivših osvajača „Zlatne značke“, koji je birao najboljeg. „Politika“ je birala sportistu godine na osnovu glasanja novinara njene sportske redakcije. U Srbiji su poslednjih desetak godina tradiciju izbora najboljih sportista nastavili Sportski žurnal i Mozzart Sport, ali nemaju tu „specifičnu težinu“.

Olimpijski komitet Srbije je 1994. godine ustanovio dodelu priznanja najboljim sportistima i on se smatra najrelevantnijim. Tako je bilo sve do prošle godine kada je napravljen presedan – nisu proglašeni najbolji. Zašto? Odgovor nismo dobili ni u subotu uveče kada je mogla (morala) da se ispravi „greška“. Naime, i prošle godine je Angelina Topić (uz Adrianu Vilogoš i Zoranu Arunović) bila najozbiljnijia kandidatkinja za ssportistkinju Srbije i tu nije bilo ništa sporno. Ono što je bio (i ostao) problem je Novak Đoković koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu i uz Dušana Mandića koji je sa reprezentacijom takođe osvojio zlatnu medalju i proglašen za najboljeg vaterpolistu sveta. Međutim, obojica su napravili neoprostivu grešku – podržali su studente.

U saopštenju od 23. decembra 2024. OKS je naveo da se održavanje svečanosti proglašenja najboljih sportista za 2024. godinu odlaže zbog, kako je navedeno, što veći broj laureata nije mogao da prisustvuje svečanosti. Dodato je da se će se svečanost održati kada se steknu uslovi, dakle, kada laureati budu mogli da budu tu. Prođe i godina i ne uspeše da ih okupe, a nisu se setili ni da u subotu, prilikom dodele prizanja najboljima za 2025. bar pročitaju imena dobitnnika za predhodnu godinu. Možda nisu ni izabrani, ili, pre će biti, nečija imena se i dalje ne smeju glasno pročitati (pismo dečaka i preCednik).

Nekima je zasmetalo što je najbolji sportista Srbije Rus Aleksandar Komarov. Meni nije. Mnogo. Komarov je osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Zagrebu i bronzanu na Evropskom prvenstvu u Bratislavi. Objektivno, uspešnijeg sportistu Srbija nije imala, a to što je Komarov Rus – šta da se radi, „niko nije savršen“. Šalu na stranu. Komarov se „udao u Srbiji, supruga mu je Nevena Vulović, naša buvša reprezentativka u rvanju, žive od prošle godine u Kragujevcu. Dakle, nije problem u Komarovu, problem je što to nije izolovan „incident“.

Nažalost, poslednjih godina sve više „uvozimo“ sportiste – najviše u borilačkim dosciplinama (boks i rvanje), ali i ženskoj košarci (za sada). Kad već uvozimo građevinske radnike, vozače autobusa, po potrebi i glasače na izborima,…zašto ne bi i sportiste.
Istovremeno, svakim danom sve više naše dece i ne čekajući punoletstvo odlaze u inostranstvo, uglavnom u SAD. Tamo uče i nastavljaju da se usavršavaju u sportu.

Imaju ne samo mnogo bolje uslove za trening (i učenje) već i znaju da će šansu da se dokažu na terenu dobiti „samo“ zhvaljujći svojim radom i rezultatima, da nije bitno „čije su dete“, imaju li im roditelji „avione i kamione“, člansku kartu „biblioteke“. Dugoročno gledano ovaj uvoz – izvoz sportista sigurno neće doneti ništa dobro. Naprotiv. Sve mi se nešto pričinjava da smo počeli da živimo u onoj državi „ako treba promenićemo narod“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.