Dan Republike i Matija Bećković

Bila je to dolična proslava – onakva kakvu istina o jednom društvu zaslužuje. Republika, bila je socijalistička, njena ideologija komunistička, društvo jugoslovensko, a nasleđe antifašističko; Matija Bećković je monarhista, antikomunista, nacionalista i pristaša četničkog pokreta Draže Mihailovića.

Tog prošlonedeljnog 29. novembra, Dan Republike u medijima nije pomenut čak ni tamo gde postoje rubrike „Na današnji dan“, ali, pojavilo se nekoliko intervjua sa Bećkovićem i mnoštvo prenosa parčadi tih intervjua u sestrinskim i bratskim medijima, te, na kraju dana, televizijsko njegovo gostovanje u emisiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, svečano, kako i dolikuje laureatu sopstvenog života, koji je tog dana doživeo osamdesetu.

Zadržaću ovde pažnju na upravo pomenutom televizijskom intervjuu, u kojem je autor emisije Bećkovića predstavio kao najumnijeg Srbina, ne samo među živima nego uopšte, i intervjuu koji je sa slavljenikom objavio nedeljnik „Nedeljnik“.

U oba, Bećković je briljirao rečitošću i duhovitošću, podsetivši onog koji ovo piše na one davne dane kad je kao srednjoškolac, sa simpatijama čitao njegove poeme: „Međa Vuka manitoga“, „Reče mi jedan čoek“, „Če – tragedija koja traje“ (koautorstvo Duška Radovića) i knjigu „O međuvremenu“, ne mogavši tada ni da nasluti u kakvog će se duhovnika nacionalizma i provincijalizacije uskoro da pretvori taj i takav jezikočatac.

U večeri sa Ivanovićem, Bećković je nekadašnjoj socijalističkoj, jugoslovenskoj, federativnoj republici, sasvim uzgred, bez želje da o njoj išta pozitivno kaže, odao priznanja kakva, ni u direktnoj pohvali, ne bi umeo da izrekne ijedan pobornik socijalizma i jugoslovenstva, ako bi takav i postojao.

Govoreći o društvenoj situaciji u kojoj se danas nalaze pesnici mlađe generacije, Bećković je rekao da među njima ima talentovanih ljudi koji su objavili i po nekoliko zbirki pesama, ali da od svog pesničkog rada ne mogu da zarade gotovo ništa, a kamoli da od toga žive.

Zatim je to uporedio sa situacijom svoje generacije pisaca, rekavši, da je ona u mladosti ne samo mogla dostojanstveno da živi od svog književnog rada, nego su čak dobijali i stanove, kao što ga je i sam dobio, uprkos, dakle, rojalističkom svom uverenju u toj republici, uprkos četničkoj provenijenciji usred partizanske tradicije, uprkos svom antikomunizmu u dominaciji komunizma, i tako dalje, a samo zbog svog nesumnjivog pesničkog dara.

Ja, doista, ne znam za ozbiljniju pohvalu socijalističkoj našoj bivšoj republici: ona je toliko nadahnuto izrečena da je rastopila vlastitu mržnju.

Besedio je te večeri u televizijskom studiju Bećković i o širini kulture u proskribovanoj socijalističkoj republici, o najvišim, svetskim dometima književnih dela svojih savremenika u takvom ozračju, a nije propustio da kaže i da je tada i tamo, on sam, uprkos svojim doktrinama, postao i član SANU i predsednik Udruženja književnika Srbije.

Razgovor se ovaj ugodni nije, međutim, dotakao nijedne tačke kroz koju prolazi vektor Bećkovićevih nacionalističkih prigodnih beseda, izricanih uoči, tokom i nakon ratova koji su razorili ne samo Jugoslaviju nego i društvo u Srbiji.

Ni jedne jedine reči nismo čuli tu ni o njegovoj, blagovremeno čeličnoj, podršci Slobodanu Miloševiću u trenucima Miloševićeve najskuplje moći.

O tome, pak, jedno dragoceno svedočenje pruža – prema nacionalističkoj delatnosti pesnika Bećkovića, takođe vrlo neobazriv – nežni intervju u nedeljniku „Nedeljnik“.

Govoreći o jednoj pesničkoj poseti Ravnim kotarima u Hrvatskoj tokom 1971. godine, onim njihovim delovima u kojima je sve do avgusta 1995. pretežno živelo srpsko stanovništvo, sećajući se, dakle, književne večeri u Islamu Grčkom, u dvorištu Kule Stojana Jankovića, Bećković veli: „Tu su bili: Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Lule Isaković, Miodrag Bulatović, Duško Radović, Brana Crnčević, Mihiz, ja – Ista vojska koja je učestvovala i u Predlogu za razmišljanje iz 1967, iako se Dobrica Ćosić tada ograđivao od nas. I ja sam bio u toj vojsci…“

U jeziku besprekoran, Matija Bećković književnike na specijalnom nacionalnom zadatku, vrlo precizno, i ne jednom u istom pasusu, naziva vojskom. Tačno, reči mogu biti streljivo. Svakom oružanom sukobu, one prethode, kao njegova priprema, kao duhovna vežba.

Kad god mogu, odlazim u Islam Grčki, da u Kuli Stojana Jankovića i njenoj avliji, provedem izuzetne trenutke u razgovorima sa Olgom i Natašom, kćerima Vladana Desnice, kojem je, u narodnoj pesmi opevani, Stojan Janković predak po majčinoj liniji (a u čijoj je kuli i napisao najveći deo remek-dela „Proljeća Ivana Galeba“).

Pretprošlog leta, jedne večeri, u tom opustelom Islamu Grčkom, slušao sam, najzad svirane i snimljene, tri muzičke kompozicije za klavir, violinu i glas, pronađene u ostavštini Vladana Desnice.

Niko od onih slušalaca na književnoj večeri iz 1971, koju pominje Bećković, i niko od njihovih potomaka, nije mogao s nama da sluša ove Desničine kompozicije, jer niko od njih više ne živi u Islamu Grčkom.

Svi su proterani u „Oluji“, kojoj je prethodila četvorogodišnja okupacija Ravnih kotara i opsada Zadra, a kojoj su prethodili, kao duhovna potpora, oni književnici koji su sebe ozbiljno shvatili kao vojsku. Memento mori! Seti se da si živ!