10 filmova po kojima ćemo pamtiti Roberta Duvala

Duvalova karijera, duga sedam decenija, ne može se svesti na jedan naslov ili jedan tip uloge. Iako ga publika često pamti kao Toma Hejgena, mirnog i proračunatog advokata porodice Korleone, njegov glumački potpis bio je znatno širi, piše Index.hr.

Od ranih pozorišnih godina u Njujorku, preko uspona šezdesetih i sedamdesetih, Duval je gradio likove autoriteta, vojnika, propovednika i ljudi na ivici sloma, sa istim zanatskim fokusom. Oskar za glavnu ulogu u filmu Tender Mercies samo je formalno potvrdio da može samostalno da iznese film.

U nastavku predstavljamo deset filmova po kojima ćemo pamtiti Duvala, od ranog proboja i Kopolinih klasika, do kasnijih uloga u studijskim dramama i mračnijim žanrovskim pričama.

Ubiti pticu rugalicu (To Kill a Mockingbird, 1962)

Filmska adaptacija romana Harper Li gradi se na dečjoj perspektivi, ali govori o ozbiljnom društvenom lomu: advokat Atikus Finč brani Afroamerikanca optuženog za silovanje belkinje na segregisanom američkom Jugu. Film pažljivo balansira sudsku dramu, porodični život i atmosferu malog grada u kojem predrasude nisu apstraktna ideja, već svakodnevica.

Duval je ovde na samom početku filmske karijere i igra Artura „Bua“ Redlija, komšiju o kojem kruže priče, strahovi i dečje legende. Uloga je mala, ali ključna: Bu je „nevidljivo“ prisustvo koje postaje ogledalo zajednice. Duval ga ne gradi velikim gestovima, već suzdržanom telesnošću i pogledom, pa se lik postepeno iz gradske legende pretvara u stvarnu osobu – tihu, ranjivu i moralno jasnu baš onda kada je to najpotrebnije.

MAS*H (1970)

Altmanov MAS*H je ratni film koji funkcioniše kao otvoreni antiratni komentar: radnja je smeštena u pokretnu vojnu bolnicu tokom Korejskog rata, a ton stalno klizi između crnog humora, haosa svakodnevice i naglih podsećanja da iza svih šala stoji sistem koji uništava ljude.

Duval tumači majora Frenka Bernsa, oficira i hirurga koji je prilično nesiguran uprkos svojoj poziciji u hijerarhiji. Berns je figura reda u okruženju koje preživljava upravo tako što taj red ismeva. Duval ulogu ne igra kao čistu karikaturu, već ozbiljno, i upravo iz tog kontrasta njegove samodopadnosti i sarkazma kolega nastaje komedija.

Kum (The Godfather, 1972)

Kopolin Kum nije samo gangsterska priča, već epska studija moći i porodice. Film prati prelaz iz doba starog poretka (Vito Korleone) u hladniju, proračunatiju eru (Majkl), pri čemu svaka odluka ima cenu, a svako „ne“ može da znači rat.

Duvalov Tom Hejgen je porodični advokat i strateški mozak koji ne viče, ne preti i retko gubi kontrolu. Upravo ta smirenost čini ga opasnim: Hejgen razume sistem, poznaje zakone, ume da pregovara i zna da pošalje poruku bez pištolja.

Duval ga gradi kao čoveka između dva sveta – ima pravnu pozadinu, a odan je kriminalnoj strukturi. Emotivno je vezan za porodicu, ali dovoljno hladne glave da vidi širu sliku. Za ovu interpretaciju dobio je nominaciju za Oskara za sporednu mušku ulogu.

Apocalypse Now (1979)

Apocalypse Now pretvara rat u psihološki i moralni lavirint. Priča prati kapetana Vilarda koji dobija zadatak da pronađe i „neutralizuje“ pukovnika Kurca, oficira koji je duboko u džungli stvorio sopstveni poredak. Film je strukturisan kao niz susreta sa različitim oblicima ludila i raspada, od spektakla do potpune tišine.

Duval igra potpukovnika Bila Kilgora, harizmatičnog komandanta koji rat tretira kao pozornicu sopstvenog stila. Kilgor je istovremeno šarmantan i zastrašujući: razgovara ležerno, ima svoje fiksacije, ali naređenja koja daje ostavljaju smrtonosne posledice.

Duvalova snaga je u tome što Kilgora ne svodi na „ludog vojnika“, već na čoveka kojem je rat postao prirodno stanje, a nasilje rutina. Za ovu ulogu bio je nominovan za Oskara za sporednu mušku ulogu, a film je ostao jedno od merila ratnog žanra.

Tender Mercies (1983)

U filmu Tender Mercies nema velikih zapleta ni „filmskih“ preokreta: to je drama o čoveku koji pokušava da popravi život nakon što ga je alkohol razorio. Mek Sledž, nekada poznati kantri muzičar, završava u ruralnom Teksasu, gde se zbližava sa vlasnicom motela i njenim sinom. Film je strpljiv, tih i fokusiran na male pomake – na to kako se poverenje gradi, kako se navike menjaju i kako se prošlost stalno vraća.

Duval igra Meka bez samosažaljenja i bez forsiranja. Njegova interpretacija počiva na umoru, odmerenim rečenicama i pogledu koji često govori više od replika. Mek je čovek koji je nekada bio zvezda, a sada pokušava da vodi običan život, i Duval taj prelaz čini uverljivim u svakoj sceni. Za ovu ulogu osvojio je Oskara za najboljeg glumca.

Dani groma (Days of Thunder, 1990)

Dani groma prate mladog i impulsivnog vozača Kola Trikla koji ulazi u NASCAR svet, sudara se sa pravilima, rivalima i sopstvenim egom, te postepeno uči da brzina ne znači ništa bez kontrole. Film je čist adrenalin, ali u pozadini ima klasičnu priču o mentorstvu i sazrevanju.

Duval je Hari Hog, iskusni šef ekipe koji Kolu postaje oslonac. Hog je praktičan čovek: ume da „sluša“ motor, ume da pročita vozača, a zna i kako da spusti ego bez ponižavanja. Duval mu daje grubu toplinu – nije sentimentalni učitelj, već radnik koji je sve video i nema vremena za gluposti. U filmu punom energije, Hog je figura stabilnosti.

Apostol (The Apostle, 1997)

Glavni junak filma The Apostle je propovednik koji posle ličnog sloma beži, menja identitet i pokušava da krene ispočetka, ali ga prošlost sustiže na načine koje ne može da kontroliše. Film se bavi harizmom, krivicom, iskupljenjem i ambivalentnošću čoveka koji ume da govori o dobru, a sposoban je i za veoma mračne poteze.

Duval potpisuje režiju i scenario, i tumači Julisa F. „Sonija“ Djui, propovednika koji istovremeno privlači ljude i razara samog sebe. Soni je magnetičan, veruje u moć reči i mogućnost novog početka, ali je temperamentan i podložan ponosu i naglosti. Upravo ta kombinacija drži film napetim: gledalac stalno ima utisak da je lik sposoban da u istom dahu napravi čudo ili katastrofu. Za ovu ulogu Duval je nominovan za Oskara za najboljeg glumca.

Jack Reacher (2012)

Akcioni triler Jack Reacher prati bivšeg vojnog istražitelja koji se upliće u slučaj naizgled „jednostavnog“ masakra i otkriva da iza svega stoji složenija mreža motiva, laži i moći. Film funkcioniše kao spoj istrage i stalne pretnje, sa protagonistom koji protivnicima neprestano pomera granice.

Duval se pojavljuje kao Martin Keš, vlasnik streljane i bivši marinac koji ima veze sa osumnjičenim snajperistom. Keš je čovek koji razume oružje, ume da pročita ljude i ima sopstveni kodeks.

Sudija (The Judge, 2014)

Sudija je porodična drama prerušena u sudsku priču: uspešni advokat vraća se u rodni grad zbog majčine smrti, a zatim se suočava sa ocem, dugogodišnjim sudijom, koji postaje optuženi u ozbiljnom slučaju. Film se gradi na sudaru profesionalnog i privatnog, na starim zameranjima i na pitanju da li odnos može da se popravi kada vreme već ističe.

Duval igra sudiju Džozefa Palmera, čoveka koji je čitavog života bio autoritet, a sada polako gubi kontrolu i nad slučajem i nad sopstvenim telom. Njegova interpretacija je slojevita: Palmer je tvrdoglav, ponosan i često nepravedan prema sinu, ali istovremeno nosi umor čoveka koji se plaši slabosti.

Duval u tim scenama radi ono što najbolje zna: minimalnim pomacima pokazuje čitavu emocionalnu istoriju. Uloga mu je donela nominaciju za Oskara za sporednog glumca, što je podsetnik da i u kasnoj fazi karijere može da dominira filmom.

The Pale Blue Eye (2022)

Gotički triler smešten u 1830. godinu vodi gledaoca u Vest Point, gde se istražuje niz jezivih ubistava. U središtu je detektiv koji pokušava da poveže tragove, a pomaže mu mladi kadet Edgar Alan Po. Film spaja klasičnu detektivsku priču sa mračnom atmosferom i idejom da se racionalno objašnjenje stalno sudara sa okultnim i praznovernim tumačenjima.

Duval se pojavljuje kao Žan Pepe, lik koji nosi utisak čoveka sa ogromnim znanjem i složenom prošlošću. Njegovo prisustvo daje priči dodatnu težinu: to je neko ko razume simboliku i istoriju, i čiji razgovor može da otključa deo misterije. Ujedno je reč o Duvalovoj poslednjoj filmskoj ulozi.