20 filmova 2025. (drugi deo)

Kao primer, među njima je malo nemačko remek-delo „Zvuk pada“, za mene jedan od dva najbolja filma iz prošle godine („Grešnici“/„Sinners“ su bili u prvom delu liste) koji je tokom beogradske projekcije, kažu, preživeo solidan odliv ljudstva iz sale.

U Sarajevu gde sam ga gledao, pak, nisu toliko izlaz’li, al’ se jesu bun’li.

Deluje mi da vas plašim ovom najavom, međutim, svih deset filmova u finalnom odabiru, kao i mnogi koji će dobiti utešno tapšanje po ramenu, jesu uzbudljivi uz minimalnu spremnost konzumenta da izoštri svoju gledalačku frekvenciju.

Elem, pomenuću i srednjemetražno „Zvonjenje“ („Chime“) Kijošija Kurosave, najfiniji horor naznake i neizrečenosti, „Ostrva“ („Islands“), hičkokovski triler skriven ispod maske festivalskog standarda, „Đavo u prašini“ („Devil in the Dust“/“Killing Faith“) za one kojima se gleda ovogodišnji primerak simbioze vesterna i duhovno-magijskog realizma, „Edington“ („Eddington“) gde Ari Aster nastavlja da – nažalost, sa opadajućim kvalitetom – eksploatiše izborenu poziciju u kojoj može da snimi šta god hoće, „Zamku za zečeve“ („Rabbit Trap“) za poklonike atmosferičnog folk-horora, „Rez“ („The Cut“) odličnog i ne tako često aktivnog reditelja Šona Elisa („Antropoid“) sa nikad boljim Orlandom Blumom, „Ledeni toranj“ („La tour de glace“) Lusil Hadžihalilović (ili, kako bi njeni sunarodnici Francuzi koje od rođenja zlostavlja prezimenom rekli, Ažialilovik), vizuelno opčinjavajuću stilsku vežbu o uticaju i dometu fikcije na traumatizovano ljudsko biće, „Godišnjicu“ („Anniversary“) gde Poljak Jan Komasa kroz mračnu projekciju neposredne američke budućnosti govori o stanju svake današnje države u kojoj demokratski procesi počinju da izjedaju sami sebe (mi smo to već obavili 2012. godine), „Twinless“ („Razblizančen“?) Džejmsa Svinija…

Poslednja dva filma ću iskoristiti da primetim da smo prošle godine dobili glumca!

Dotični Dilan O’Brajen je prošao fazu teen-zvezde, a sada ima poneku neophodnu boru i do gledaoca nepogrešivo sprovodi fina oštećenja likova koje tumači.

Na kraju, istakao bih da sam neposredno pred definisanje drugog dela liste konačno odlučio da pogledam „Brutalistu“ i da nije prišao ni blizu, ali bih raspoložene za razmatranje koncepata usmerio ka jednom drugom lošem filmu, novoj adaptaciji Ibzenove „Hede Gabler“ („Hedda“, r. Nia da Kosta).

Naime, nije loše videti kako feministkinje iz dubokog 21. veka „čitaju“ tu nesrećnu, hladnu i od društva stvorenu „zlikovku“.

Umesto kozmetičkog menjanja pola sporednih likova, možda je došlo vreme za ekstremni eksperiment? Što će reći, za Hedviga Gablera.

Emanuela (Emmanuelle; r. Odri Divan; Francuska/SAD, 2024)

Tekst o filmu je imao naslov „Žena kao seksualni predikat“, a pre će biti da je trebalo da stoji „…kao seksualni prilog“.

Tek nominalni rimejk nije namenjen erotskom nadražaju gledaoca, nije ni nekakva očekivana rodna inverzija sa preraspodelom moći i optužujućim prstom uperenim ka tzv. „muškom zurenju“ („male gaze“), već esej o ljudima kao voljnim seksualnim objektima svojih zgrada, radnih mesta, klasnog sistema, na koncu silovanima od strane sopstvenog konstrukta stvarnosti.

Marketinški departman je bio na teškim mukama, budući da je nova „Emanuela“ ponajviše namenjena ljudima koji crpe zadovoljstvo iz, recimo, dokumentarnog filma „Građanka Džejn: Bitka za grad“ o Džejn Džejkobs, borkinji protiv dehumanizacije urbanog prostora.

Najobičnija ulica je u opasnosti da uskoro postane seksualno uzbudljiva egzotika.

Armand (r. Halfdan Ulman Tondel; Norveška/Holandija/Nemačka/Švedska, 2024)

Unuk Liv Ulman i Ingmara Bergmana je teškom mukom i srećnim spletom okolnosti u kojem je Renate Rainsve u međuvremenu postala festivalska filmska zvezda uspeo da snimi debitantski film.

Malo nepotizma katkad ne bi bilo na odmet, budući da je „Armand“ temeljno i strpljivo ljuštenje slojeva društvenih i ličnih patologija, sa izbegnutim didaktičkim razrešenjem uz pomoć rizično kasnog dodatka mjuzikla i teatra pokreta.

Šifra (The Code; r. Judžin Kotljarenko; SAD, 2024)

Verovatno je prošle godine bilo i objektivno boljih filmova, ali nijedan ne odražava digitalni „duh vremena“ očiglednije od „Šifre“.

Pri tome ne pridikuje dok ogoljava ludilo sveta koji nam se sve više otrže kontroli.

Čak i za nas „ludiste“ koji ne posedujemo instagram nalog, tako je kako je.

Dva tužioca (Zwei Staatsanwälte/Dva prokurora; r. Sergej Loznica; Francuska/Nemačka/Holandija/Letonija/Rumunija/Litvanija/Ukrajina, 2025)

Zbog antitotalitarističke ostrašćenosti prirodno nepoželjan u putinovskoj Rusiji, Sergej Loznica je potom uklonjen iz ukrajinskog udruženja reditelja zato što nije hteo da podrži apsolutne sankcije protiv ruskih filmskih umetnika.

Sada je građanin Evrope, odakle nastavlja svoju opsesivnu analizu torture jednoumlja kroz dokumentarne ili igrane filmove poput „Dva tužioca“.

Tema je besvesni pojedinac, žrtva tragične zablude da katastrofalni sistem negde pri vrhu mora sadržati sloj pravdoljubivosti.

„Dva tužioca“ je istovremeno priča bez očigledne drame, jer sve je od početka jasno, i najčistija filmska tragedija iz 2025. godine.

Ostalo (Else; r. Tibo Emen; Belgija/Francuska, 2024)

Gledali smo film „Alfa“ Žulije Dukorno, jer smo morali, a bolje bi bilo da je festivalskoj publici primaknut ovaj takođe frankofoni bizarni dragulj.

Kontekst je sličan: da li kao posledica virusa ili nečeg sasvim neobjašnjivog, molekulsko ustrojstvo živih i neživih tvari počinje da se stapa.

U priči o ljubavnicima koji se zatvaraju u mali stan, u strahu od srašćivanja kako sa predmetima tako i jedno sa drugim, pre svega je vidljiva velika ljubav autora prema pokretnim slikama.

Zvuk pada (In die Sonne schauen/Sound of Falling; r. Maša Šilinski; Nemačka, 2025)

Za početak, „Zvuk pada“ je čulni doživljaj.

No, u početku je film bio namenjen malom ekranu, da bi neko mudar sa nemačke televizije zaključio da je greh ne produžiti ga na dva i po sata i prepustiti bioskopske gledaoce hipnozi slika i šumova.

Da ne bude zabune, ima i priču, i to takvu da ne bih bio iznenađen da sam na odjavnoj špici pročitao da je scenario zasnovan na romanu.

Četiri vremenske tačke na farmi na severoistoku Nemačke, od Prvog svetskog rata do sadašnjice.

Stvarni užas na granici sa žanrovskim, istraživanje evolucije društvenog položaja žene, od feudalnog industrijalizma do DDR-a… „Zvuk pada“ vrišti slobodoumljem.

Nestanak Jozefa Mengelea
(Das Verschwinden des Josef Mengele; r. Kiril Serebrenikov; Francuska/Nemačka/Meksiko/SAD/VB/Argentina/Španija/Letonija, 2025)

Mogao je biti i na prvom delu liste, čini mi se i da je pomenut u uvodnom delu prethodnog teksta, da bih ipak rešio da ga uvrstim u drugi, sa zahtevnijim naslovima.

Jer, dva i po crno-bela sata Mengelea…

Nedavno sam napisao opsežnu analizu, pa ne bih dužio.

Da imam noge, šutnula bih te (If I Had Legs I’d Kick You; r. Meri Bronstin; SAD, 2025)

Hronično potcenjena Australijanka Rouz Birn već mesecima skuplja velike nagrade za glavnu ulogu u filmu nastalom u kuhinji braće Safdi.

Izdržala je neprestani krupni plan, a od pomoći je bio kontekst u kojem naša junakinja nije mentalno bolesna osoba već zdrava žena koja pada kao žrtva destruktivne blagosti sistema sačinjenog po željama privilegovane srednje klase.

Pri tome je, kao psihoterapeutkinja, i sama vinovnica problema.

Rediteljka pravi dugačke pauze između filmova, što je korisno kada nije rezultat produkcijske prisile.

Orwell: 2+2=5 (r. Raul Pek; Francuska/SAD, 2025)

Autor zahvata globalno, široko, na ivici rasplinuća.

Lokalno, mi Orvelovo upozorenje živimo već decenijama, i ovakvi dokumentarni filmovi će u skoroj budućnosti morati da se puštaju na Novom RTS-u, uz dugačku postdiskusiju u studiju. I bez reklama.

Saundtrek za prevrat (Soundtrack to a Coup d’Etat; r. Johan Grimonprez; Belgija/Francuska/Holandija, 2024)

Patris Lumumba, Mojse Čombe, Dag Hjamaršold, Mobutu, Katanga, uranijum…

Kontrolisani dokumentaristički haos valja ponovo svesti na recentni lokal i prepoznati upozorenje: koliki je domet slobodnih institucija ako su navodno najureni dušmani ostali vlasnici svega vrednog?