Ako se odreknemo kulture, šta onda uopšte branimo?

Petak, 12. decembar

Nisam pao jer sam padu bio sklon. Krošnja je sakrila uličnu rasvetu, rasveta je sakrila rupu, i ja sam upao u nju. Ustao sam, mogao sam da hodam, tek kasnije noga pokaže račun. Otok, gel sa burovom vodom, noga na jastuku, pogled u plafon kao davno u vojsci kad smo svi gledali plafon kad nam pogase svetla. Samo je bila jača rasveta. Plafonska predstava senki.

Telo uvek kasni sa istinom. U trenutku kad ustaneš, misliš da si prošao jeftino. Tek kasnije ti objasni gde si bio i šta si platio.

Dva dana pre ovoga, pucnjava u kafiću. Kao grad. Kao ova godina. Sve izgleda podnošljivo dok ne krene otok. Dok se ne pojavi boja koja ne pripada koži. Onda shvatiš da nisi samo zapeo za rupu, nego za ritam u kojem se predugo ide bez gledanja dole. Novopazarska ulica, preko puta vrtić i osnovna škola. Vlasnik pogođen u nogu. Back to the nineties, ovoga puta ne u režiji i po scenariju Zemekisa.

Vratili smo se u vreme kad je ceo grad ponovo u rupama. Asfalt, zakon, trotoari i noge. Treba da gledamo gde idemo, ali naša vremenska mašina nije DMC-12 automobil već šator iz Pionirskog parka.

Ovaj grad nikad nije bio ravan. Uvek se ide uzbrdo ili nizbrdo. Samo smo predugo na nizbrdici. Takav je ritam. Sutra koncert Električnog orgazma, ja nisam težak kao konj, al’ sam pao.

Subota, 13. decembar

Ozbiljan dan danas za nekoga kome je noga naduvena i plava. Bitno je da me ništa ne boli i da se osećam kao mladić koji može da dobije subvencionirani kredit i kupi stan. Ali ne mogu da dignem kredit. Ja sam slobodni umetnik i nisam toliko mlad. Živela sloboda i zrelost.

Stariji sam od Orgazma godinu dana.

Ulazim na koncert kad fras u šupi. Električni orgazam. Svi pevaju sve pesme i svi skaču.

A ko ne skače… boli ga noga. Nisam izdržao do kraja. Mislim da me je ispratila pesma „Hodam sad kao zombi“.

Izlazak je bio teži od ulaska. Napolju hladno, ljudi razvučeni po trotoaru, neko pali cigaretu, neko traži taksi. Grad posle koncerta uvek izgleda iskrenije. Nema buke koja te nosi, nema refrena da ti pomogne. Samo koraci. Moj je bio sporiji. Nisam bio ljut zbog toga. Bilo je dovoljno što sam bio unutra makar na kratko.

FDU. Danas sam bio na poziv studenata produkcije da gledam njihov film, pokušao sam da se izvučem na nogu, čak sam i fotkao svoj povređeni deo tela, ali poslali su vozilo po mene.

XX producentski dan. Tamo su svi studenti mlađi od Orgazma. Ove godine sam bio dva puta na Fakultetu dramskih umetnosti. Poseta studentima u blokadi i odbrana doktorskog rada. Ne mog doktorskog, ja sam samo igrao Svetozara Gligorića u filmu.

Oba puta sam prolazio Čekpoint Čarli. Drugi put je bila profesorka Srbljanović, prvog puta se ne sećam. Ovog puta sklonili su prelaz iz realnosti u svetlu budućnost, ali borba još traje. Parole su i dalje izlepljene po staklima fakulteta.
Sutra idem da gledam „Centralu za humor“ u Narodnom. Do tada mirovanje i tri puta gel sa burovom vodom na otok od pada.

Nedelja, 14. decembar

Danas je stanodavac prolazio mojom ulicom pa sam sišao da mu platim stan. Već je navikao da mu plaćam po julijanskom kalendaru.

Ostatak dana sam mirovao i pevao uz gitaru, ležeći kao Dud Lebovski, samo ne na tepihu.
Mrak pada brzo.

„Centrala za humor“ je predstava o glumcima pod okupacijom nacista. Igrati ili boriti se? Nisu znali šta ih čeka kada se rat završi…

Ja sam glumac koji nije radio u institucionalnom pozorištu od 2020. godine, od tada igram u filmovima i serijama. Možda baš zato ovu predstavu posmatram drugačije. Nema tu mojih sadašnjih borbi ni pritisaka, samo gledam sa strane kako se pozorište menja, a kako neke stvari ostaju iste. I jedno znam, da ću kao glumac uvek biti na strani svojih kolega iz svih pozorišta.

Dani su sve kraći.

Ponedeljak, 15. decembar

Pitali su me zašto nemam televizor.
Rekao sam da ga nisam gledao više od deset godina.
Rekli su da to nije normalno.
Meni jeste.

Pitali su me zašto nemam lampu i laptop.
Rekao sam da mi nisu trebali.
Kako nisu?
Snalazio sam se. I dalje se snalazim.

Zašto si napustio pozorište?
Jer sam ostao sam u njemu.
To nije razlog.
Jeste. Samo ti nije jasan.

Zašto ne odeš u inostranstvo?
Zato što mi se ne beži stalno.

Zašto nekad reaguješ impulsivno?
Poverujem srcu.
Posle platim cenu.

Zašto pomažeš kad ide na tvoju štetu?
Zato što bih se gore osećao da ne pomognem.
I šta imaš od toga?
Ništa što može da se izmeri.

Zašto ti je važno da sve ima smisla?
Zato što bez toga ostaje samo umor.
I to nije plemenit umor, nego onaj koji te tera da se skloniš.

Šta ti sad misliš, da si neki dobar čovek?

Ako mi daš definiciju dobrog čoveka, odgovoriću ti.

Utorak, 16. decembar

Miloš Lolić. Prvu predstavu sam odigrao u njegovoj režiji. „Muška stvar“, Krec, Atelje 212. Uloga psa Ralfa. Lajao sam sat i po i na kraju progovorio. Lolić je tada još bio student, ali je znao šta hoće. Zato je i postao veliki reditelj.

Proletos je postavljen za umetničkog direktora BITEF-a. Na jesen mu je odbijena selekcija i rečeno je da BITEF-a neće biti. Lolić je tada rekao – ne:BITEF. Gerilski festival, nezavisan od novca grada za kulturu. Režira jednu od najboljih predstava u karijeri. Svi igraju. Svako je dobrodošao na 59. BITEF.

„Ako se odreknemo kulture, šta onda uopšte branimo?“
Vinston Čerčil / Miloš Lolić

17. decembar

Bio sam na ručku kod sestre i sestrića. Smejali smo se i prisećali detinjstva. Samo nas troje. Tako je i ostalo. Bilo mi je drago što smo zajedno, a krivo zbog stvari na koje nisam stigao.

Sestrić mi je pokazivao snimke sa turnira u džudou na koji nisam mogao da odem. Gledao sam kako baca protivnike na strunjaču.

Posle sam otišao do Malog kafea. Čovek mora da ima svoje mesto gde može da se raspriča, uđe u dijalog.

U tuđim razgovorima je zima na planini. Kod mene je zima u kalendaru.

Četvrtak, 18. decembar

Pre nekoliko dana sam tri puta dnevno mazao nogu gelom sa burovom vodom, mirovao i gledao u plafon. Pitao sam se zašto sam pao i da li će otok proći.

Mi glumci retko znamo koji je dan u nedelji. Znamo datume. Predstave i snimanja idu po datumima. Možeš da ne znaš da li je ponedeljak ili petak, ali ne možeš da ne znaš koji je datum.

Danas je osamnaesti. Sutra je petak. Opet hodam normalno.

Autor je glumac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.