INTERVJU Ammar Mešić: Na vlasti je zločinačka banda, sistem ne postoji, a region nas žali jer se valjamo u blatištu radikalštine

A Ammar, bolje nego bilo koji drugi mladi glumac u Srbiji, poznaje jačinu jedne takve liste – s obzirom na to da je njegovo ime „dva puta podvučeno“ na svakoj postojećoj.

Dok su građani Srbije u avgustu 2023. godine i dalje u dubokoj žalosti pokušavali da se izbore i kao društvo iscele zbog stravične tragedije i masakra koji se par meseci ranije dogodio u osnovnoj školi u Beogradu, a potom u selima Malo Orašje i Dubona – te bili rastrzani između poruka opozicije s jedne strane, i ismevanja masovnih protesta „Srbija protiv nasilja“ od strane vlasti s druge strane – glumac Ammar Mešić bio je iskorišćen kao pokazna vežba vladajućeg režima, te na svojoj koži osetio odmazdu državnog vrha jer je u otvorenom pismu oštrije nego ikada kritikovao predsednika Aleksandra Vučića i njega okrivio za atmosferu straha i nasilja u zemlji.

Međutim, pokušaj da se na njegovom primeru zaplaše drugi i kaže – evo šta se dešava neposlušnim umetnicima – nije uspeo.

Iako je u tom trenutku izbačen iz serije „Igra sudbine“, nedeljama bio satanizovan u režimskim tabloidima i okarakterisan kao „izdajnik“, te mu je zabranjeno da radi svoj posao zbog čega je na kraju bio primoran da „koru hleba“ zaradi preko grane, radeći na baušteli u Austriji – Mešić je angažman dobio u Hrvatskoj, a potom i u Sloveniji i postao ne samo glumac kojeg publika obožava i prati, već osoba od integriteta koja ima ogromnu regionalnu publiku i svoj glas koristi još snažnije, ukazujući na sve što se dešava na ulicama Srbije danas.

U velikom, ekskluzivnom intervjuu za „Danas“, glumac priča o svom iskustvu i borbi protiv režima, umetničkim ambicijama i želji da stvara u slobodnoj Srbiji, velikim i popularnim ulogama koje tumači u regionu, „crnim listama“ koje more srpsko pozorište i film, ali i razbija predrasude o „zlim komšijama“ koje vladini tabloidi konstantno pokušavaju da pretvore u glavne neprijatelje Srbije.

Glumci u Srbiji ovih dana govore o odmazdi koju doživljavaju u filmskom i pozorišnom svetu zbog podrške studentskim protestima ili zbog kritike režima, a fokus je na takozvanim crnim listama na kojima se nalaze nepodobni i neposlušni. Javnost je u Srbiji upoznata sa tvojom pričom, kada si prošle godine izbačen iz serije „Igra sudbine“ zbog kritike predsednika Aleksandra Vučića, a što je rezultiralo i potpunim nemogućstvom da se u Srbiji baviš svojim poslom. Kako ti gledaš na to što je fokus javnosti ponovo na ovom problemu sa kojima se sada susreću i tvoje kolege i koleginice?

– Ako su ikada i postojale nekakve formalne crne liste, verujem da toga više nema u tom obliku, jer je haos u kojem se naše društvo, pa i kultura, nalaze takav da više nema nikakvih procedura ni formalnosti. Živimo u trenutku kada nije čak ni potrebno da se dokazuješ kao neko ko se bori protiv tog haosa, protiv zla koje vlada ovom zemljom. Dovoljno je da neko posumnja da nisi lojalan i odan vrhovnom vođi, pa da te izbriše sa spiska onih s kojima bi radio, jer neće da se zamera i pravi sebi probleme.

Mislim da je ovo stanje sada gore nego da zaista imamo crne liste. To bi bar podrazumevalo postojanje nekakvog sistema. Paradoksalno, živimo i u vremenu hiperprodukcije sadržaja, kada se ogroman novac ulaže u proizvodnju nečega što se predstavlja kao kultura, a zapravo je u ovoj paranormalnoj državi sve to – parakultura. Ako želiš da učestvuješ u tome, ako želiš makar mrvice tog kolača od para, moraš da dokažeš da nemaš kičmu i moraš to da dokazuješ stalno. Posebno ako nemaš stalno zaposlenje u nekom pozorištu koje bi ti garantovalo bar osnovnu egzistenciju.

Kolege koje to imaju u povoljnijoj su poziciji, i velika je stvar kada i oni iz te lagodnije pozicije dignu glas, mada se ponekad čini da mnogi to rade samo onda kada je popularno i samo onoliko koliko procene da je bezbedno, da ne bi ugrozili svoje stalne i dodatne angažmane. Moj je put, kao i put većine glumaca moje generacije i mlađih, nešto drugačiji, neki bi rekli hrabriji, mada je za mene jedini moguć. Jer mi u Srbiji već 13 godina nemamo vlast, nego bandu, otvoreno zlu i štetočinsku, i ne mislim da se protiv toga može biti malo, donekle i ponekad, jer to podrazumeva saučesništvo. A kičma i obraz mi ne daju da na to pristanem.

Ne bih da dramatizujem niti da od sebe pravim žrtvu. Bio bauštelac u Austriji – pa šta? Nisam ni prvi ni poslednji koji se školovao za nešto drugo, pa u nekom trenutku morao da zarađuje za život tako što uprti džakove sa šutom na grbinu. Nije to bio ni prvi, verovatno neće biti ni poslednji takav posao koji sam radio. Lakše mi je da sa tim džakom na leđima idem četiri sprata uz stepenice, nego da povijene kičme idem kroz ceo život, kao što mi je lakše da sperem sa sebe prašinu, nego da ne mogu da operem obraz. To se ne pere.

Snimaš u Hrvatskoj i Sloveniji. Kako si prihvaćen od glumačkog sveta tamo? Kakvo je tvoje iskustvo u radu van Srbije i šta kolege glumci i glumice, reditelji i scenaristi kažu kada čuju tvoju priču i čuju šta se dešava u komšiliku, u Srbiji?

– Priča o tome kako sam otišao iz Srbije možda je u nekom trenutku bila povod da me se neko u Zagrebu ili Ljubljani seti, ali nije carte blanche s kojom se dobijaju uloge. Možda i tamo ima nekakvog nepotizma ili drugih načina na koje se dobijaju uloge, ali se ja s tim nisam sreo. Sve uloge dobio sam na kastinzima i trudim se da priču o tome zašto sam otišao iz Srbije potisnem i iz sebe i iz okoline. Ne želim da me gledaju kao nekoga kome treba pomoći, nego da me zapamte i sledeći put pozovu zbog toga kako sam te uloge odigrao i kakav sam čovek bio u profesionalnom, ali i svakom drugom smislu.

Naravno, i u Hrvatskoj i u Sloveniji ljudi s pažnjom prate šta se događa u Srbiji. Mi smo jedno prirodno, jezikom i na svaki drugi način blisko, skoro jedinstveno područje što se posebno oseća u kulturi koju delimo. Zanimljivo je da, dok naši mediji neprekidno predstavljaju kako nam svi, posebno oni oko nas, žele zlo, ja nikada nisam osetio da se neko raduje tome što se Srbija valja u blatu radikalštine. Sretao sam samo ljude koji bi voleli da i Srbija bude normalna zemlja i one koji se dive borbi studenata i svih drugih građana za tu normalnost koju su nam uzeli radikali.

Nedavno si dobio jednu od presuda na sudu, jer si tužio tabloid Informer zbog teksta koje su objavili onda – da uzimaš hiljade i hiljade evra iz inostranstva kako bi „rušio Srbiju“. Rekao si da tu simboličnu sudsku presudu u tvoju korist posvećuješ studentima i nastavio si da podržavaš građanski bunt. Osećaš li da je pravda makar malo zadovoljena tom presudom?

– Ne. Jer njih ta jedna, niti stotine drugih presuda protiv njih, neće zaustaviti u zlu kojim truju ljude u Srbiji. Sitne su to pare koje moraju da plate po osnovu takvih presuda. Sitne kad imaju na raspolaganju beskonačne pare tih istih građana koje im država daje da bi trovali, i da bi eto, ponekad zbog tog trovanja, platili neku sitnu odštetu.

Ali pravda za koju se bore studenti i građani brzo će doći. Ovo zlo ne da ne može zauvek i ne može još dugo. Ta pravda mora biti brza, odlučna i bespoštedna, i mora stići sve — od onog jednog na vrhu do najsitnijih šrafova mašinerije zla.

Hoćeš li se vratiti u Srbiju i raditi ovde, ukoliko se prilika ukaže? Da li te je neko iz glumačkog sveta kontaktirao i ponudio ti ulogu, ili makar kasting?

– Bilo je poziva, neke nisam uspeo da prihvatim zbog obaveza koje sam imao u seriji ‘U dobru i zlu‘ koju snimam u Zagrebu i u seriji ‘Nemirna krv‘ koju radim u Ljubljani. Ali se nadam da ću se vrlo uskoro vratiti na ekrane u Srbiji, u jednoj prilično neočekivanoj ulozi, u jednoj od retkih preostalih oaza medijske slobode. O tome uskoro, da ne ureknem.

Kao što smo već spomenuli, glumački svet se budi i govori o pritiscima sa kojima se susreće. A kakva je bila situacija onda, prošle godine, kada si proživeo golgotu režimske „osvete“ – da li je bilo kolega i koleginica koji su ti pružili podršku?

– Ne bih put koji sam izabrao zvao golgotom, jer ma koliko bio težak, previše je onih koji su platili mnogo veću cenu svoje borbe nego što je ona koju sam ja morao da platim. A kad je podrška bila potrebna nje je bilo. Nikada je, naravno, ne može biti dovoljno, nikada od svih od kojih je očekuješ, ali uvek ima onih koji te svojom podrškom iznenade, jer je nisi očekivao. Za svaku reč i svaki gest sam zahvalan, a one koji su odabrali da saviju kičmu i da ćute gledam da ne vidim. Jer kad stojiš pravo i uzdignute glave, oni što puze ostanu ti van vidnog polja. Tu im je i mesto.