Anamneza jednog mazala

Kad se danas slušaju originalni govori Adolfa Hitlera, stiče se utisak da u njima ima nečeg opasno savremenog. Vreme medija je donelo tu vrstu histerije u politiku, kad više nije bitno šta se govori, već, ko će to glasnije da kaže.
Konstantin Kostjenko (1966, Habarovsk) pisac je sa biografijom iz „američkog sna“. Najpre gubitnik, onda uspešan pisac, čija se dela izvode i prevode, Kostjenko je formirao sopstvenu poetiku na postulatima „nove ruske drame“, koja ne zna za granice kad se vivisecira patologija.
„Hitler i Hitler“ (prevod Novica Antić) komad je koji pokušava da razotkrije, definiše i locira onu tačku u ljudskoj svesti, kada smrtonosna logoreja (retorika je daleko od ovoga) ulazi u uho, dušu, pa onda i u duh nacije, koja, u svim slojevima, postaje klon onoga koga je izabrala za vođu. Iako izgleda originalno, ova teza je, zapravo opšte mesto igre vlasti, svuda. Narodi vole da imaju vođu, predvodnika, onoga ko će da im jednostavno, prstom, bez mnogo filozofije, da pokaže put u svetlu budućnost. Što jednostavnije, to bolje. Šta je Hitler radio? Svojom drekom, mnogo iznad normalnih decibela, kao svaki dobar glumac (klovn?) skretao je pažnju i onih koji ne žele to da čuju. Sam duh vremena, kriza u kojoj se Evropa našla u prvoj trećini XX veka, učinili su ostalo. Svaka nada, napredak ma po koju cenu, dodaje poen na tas vladaoca. Da cilj opravdava sredstvo, Makijaveli je rekao davno, a danas nam zvuči kao fraza iz dnevne štampe. Uopšte, danas, kad se o ratnom zločinu raspravlja sa rukom na jednom oku, da se vidi samo jedna strana, Hitlerovi govori su ona frojdovska psihoanalitička osnova, iz koje je mogućno analizirati smrtopis najkrvavijeg od svih vekova, dvadesetog.
Tatjana Mandić Rigonat, ljubitelj tumačenja teških struktura, pristajanje pojedinca i naroda na volju za moći, „Hitler i Hitler“ je protumačila tako, kao svojevrsnu radionicu. Ova forma, po definiciji, mora da ostane otvorena. I ostala je, kao da čeka nastavak. Opasno, a istinito!
Goran Jevtić, glumac koji pokazuje neslućene moći da opravda najskrivenije u infantilnom biću čoveka (dobio nagradu „Miloš Žutić“ za „Okamenjenog princa“, priču o nasilju nad decom), kao da iz tog, intimno dečjeg, predgenitalnog stanja gradi Hitlera kao neodraslog, neprilagođenog, opasnog. Definišući svaki svoj stav, dovodeći ga do apsurda, pri tom, Hitler Gorana Jevtića je (nažalost, valjda) ostajao ljudsko biće koje, nekako, i samo pati u svojoj utrobi. Dajući ovakvo opravdanje psihopati, Jevtić je postigao da publika razume unutrašnji Hitlerov poriv, a pojavljivanja likova oko njega, da ne opravda njegove postupke. Jer, i Žena (Radmila Tomović), i Berberin (Bojan Žirović), i Kuvar (Goran Daničić), i Fotograf (Erol Kadić), i Krojač (Vlastimir Velisavljević) bili su, svaki u svojoj partituri, alter ego Hitlerovom ludilu. Apsurd, groteska, smrt!
Aleksandra Janković, kao Lekar, imala je drugačiji zadatak: da uspostavi relaciju sa ukorenjeno poverljivim, prirodnim, zdravim utiskom koji dolazi sa pojavom onog koji leči, a ne ubija. No, posle Mengelea i ostalih Hitlerovih pomagača, bilo je jasno da će i ovaj Lekar biti sa one strane zdravlja. Smeštena u drugi pol, Jankovićeva je uspela i da odigra tu dvostruku igru bolesti i travestije.