Andrija Milošević: Od devedesetih nigde nismo otišli, nigde stigli – možda je ovo trenutak da se izborimo

Andrija Milošević, zahvaljujući Teatru na brdu, gde je i danas angažovan, imao je priliku da radi ono što je želeo još dok je kao mladić, bez prebijene pare, više noći provodio u vozovima nego u krevetu.

Glumac, koji tvrdi da je u ovu profesiju ušao sasvim slučajno, svoj put gradio je svesno i odgovorno. Svaki izbor koji je napravio bio je njegov – i znao je da će ga koštati. Ipak, sve je to, kaže, platio sa zadovoljstvom, jer nije želeo da ikome ostane dužan.

Danas, kada govori o aktuelnom društvenom trenutku, koristi reči Ive Andrića – „dođu tako neka vremena“ – upravo o takvom vremenu piše i u svojoj novoj pesmi. Otimače i reketaše, kako ih naziva, ne prati. Ovih dana prati samo studente, baš kao što je nekada pratio svoje ideale.

Zaposlen je kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, ali zbog javne podrške studentima – zajedno sa kolegama – ostao je bez plate.

Na snimanje intervjua dolazi u dugom kaputu, iako to vremenski uslovi ne zahtevaju. Poruka je jasna:

„Zato što hoću da se stekne utisak da mogu svakog trenutka da odem. Generalno. Ima veze i s prostorom u kojem smo i uopšte prostorima takvim u kojima smo“, kaže Andrija za  N1.

Tvrdi da je spreman – samo je pitanje šta sledi. Veruje da je sposobnost da odeš u nepoznato, čak i bez garancija, svojevrsna hrabrost.

Prvi put je otišao sa svega 13 godina, vođen snovima. I danas misli da čovek mora da ih sledi.

„S obzirom da je nama ovde u Teatru na brdu stani-pani i da mi svako malo neko preti da će da me izbaci odavde, onda je ovo prirodno stanje“, objašnjava.

Uprkos želji roditelja da upiše gimnaziju, odlučuje da sluša sebe i kreće u srednju muzičku školu u Podgorici. Međutim, čim saznaje da se na Cetinju otvara Fakultet dramskih umetnosti, muzika pada u drugi plan.

Za formiranje njegovog umetničkog i životnog pogleda ključnu ulogu imao je profesor Bora Stjepanović:

„Od njega sam naučio isto ono što sam naučio od svog oca – biti beskompromisan životni borac“, kaže Andrija.

Priča kako je Bora, nakon što je tokom rata u Sarajevu izgubio brata i ostao bez doma, sa 50 godina sve napustio i došao na Cetinje, gde je počeo iznova – bez krova nad glavom, živeći sa studentima. U tim okolnostima stvorio je novu umetničku scenu, koja je snažno oblikovala crnogorsku kulturnu politiku.

„I ako sam ikada i pre toga sumnjao ili nisam bio svestan u to šta me čeka ili šta je život, od Bore Stjepanovića sam naučio šta je ratnik, šta je život.“

Osvrćući se na period studiranja i današnje vreme, ističe da se stanje u društvu suštinski nije promenilo:

„Suštinski, ovo su takva vremena, od 90-ih na ovamo, nažalost, ništa se nije promenilo. Ništa, nigde nismo otišli. Nigde nismo stigli. Možda je ovaj trenutak sad da se izborimo, kada se, što ja to zovem, dešava brušenje demokratije, kada mladi ljudi pozivaju na odgovornost institucija.“

Na kraju poručuje:

„Sada mi moramo da se izborimo, da povratimo svoj kulturni identitet.“