Govoreći u prošloj kolumni o „Centrifugi“ – nezavisnom udruženju književnih časopisa, manifestacija i pojedinaca sa prostora Balkana, ali bez metropola – probao sam da dokažem tezu po kojoj „onaj ko pogodi centar, promašuje sve ostalo“; naravno, nisam mogao ni da sanjam da će aktuelni događaji u pozorištu „Atelje 212“ tako promptno podržati moju teoriju.
Dakle, šta smo imali? Najpre glumce koji bi – u najlepšem samoupravnom maniru samo kritike, bez samokritike – da malo menjaju upravnika; zatim tehničko osoblje, pojačano manjinskim delom ansambla – koji bi da upravnika zadrže, verovatno do penzije; tu su još i dve konferencije za medije, pisma podrške, glasovi „nezavisnih“ intelektualaca i zavisnih analitičara… Je li, a ko to ovde s nama koitira u zdrav mozak? Nije valjda da će jedna „kamerna dvorska igra“ – a sve miriše na to i ni na šta drugo – zaista da bude udarna vest iz kulture, već nedeljama? Nešto se ne sećam da je i deo medijskog prostora – u odnosu na praćenje trenutnog merenja „one stvari“ u prestonici – potrošen na, recimo, subotičko pozorište koje se renovira „poput Skadra na Bojani“ ili tuču na niškim „daskama koje život znače“, od pre nekoliko godina; na zatvaranje zaječarskog pozorišta, takođe „few years ago“, koje je uspelo da preko noći vaskrsne u novu instituciju kulture, ovog puta pod drugim imenom; a da i ne spominjem bruku od promene imena šabačkog pozorišta; ko mari za to što je svaka od ovih pozorišnih kuća najmanje duplo starija od predmetnog pozorišta o čijim se problemima unutar kuće čuje i kad uključite peglu. Naravno da se tako nešto nikada neće ni desiti; od svake vesti iz unutrašnjosti, mnogo je važnija „PMS“ izjava Kokana Mladenovića – rezigniranog zato što predstava-mezimče nije dobila očekivane nagrade – da „Atelje 212“ više neće učestvovati na „Sterijinom pozorju“. Svaka sličnost sa popom koji se nadrndao na selo, pa zbog toga sebi odsekao jedini organ – pored brade – koji ga razlikuje od popadije, više je nego slučajna…
Da podsetim, dame i gospodo, da Grčka – kolevka i civilizacije i pozorišta, ukoliko razlike između ova dva pojma uopšte postoje – ima samo dva teatra dotirana od strane države; sve ostalo je prepušteno „tržištu kulturnih proizvoda“ – koliko god grubo zvučala ova definicija sve veće ponude i sve manje potražnje – a ja se nešto ne sećam nekog štrajka u privatnim pozorištima… Ako velikoj Žilijet Binoš nije bilo teško da iz večeri u veče – znam šta pričam, gledao sam je, još daleke 1998. godine – igra jedne te iste Pirandelove „Gole“ na sceni londonskog „Almeida teatra“, neće nijednoj našoj primadoni pasti kruna s glave ukoliko shvati da postoje i nerepertoarska pozorišta; tamo gde biti glumac podrazumeva i težak kuluk, a ne čekanje uloge koja nikako da stigne, baš poput Godoa.
Međutim, od samog konflikta, još su zanimljivije brojke koje su izmilele na svetlo dana; u stvari – ako sam dobro razumeo – cela frka je i nastala zbog volšebnog spiska „izvođača glumačkih radova“, koji su vratili svoje uloge; upravnik tvrdi da, samo zbog ovoga, gubitak iznosi cirka pet miliončeta, a koji upravnički velikodušno neće biti „potraživan“ od glumaca. Tu smo: ako je ovo istina, onda je Kokan Mladenović i „mnogo dobar čovek“ i „mnogo loš upravnik“; naravno, ukoliko je ovo zaista istina, glumci „Ateljea 212“ su i „mnogo dobri glumci“ i „mnogo loši ljudi“. Sve to pod uslovom da je stvarnost crno-bela, a ne jedno milion nijansi sive, koje se provlače između dve hromatske krajnosti… Ali, postoji nešto važnije: pomenuti iznos od pet miliona predstavlja svotu koju većina pozorišta van Beograda ne mogu da zamisle ni za celu sezonu; za razliku od njih, o ovoj cifri se u prestonici govori kao o džeparcu koji je neko spreman da nekome tek tako oprosti. Pojela maca?
Na drugoj strani, glumci su spomenuli navodni dug pozorišta za struju od osam i poreski dug od osamnaest miliona. Da li vi poznajete nekoga ko je ovoliko dužan, a da mu se već nisu nakačili na banderu? Ili ste možda čuli za još nekog poreskog obveznika koji zbog ovakvog dugovanja prema državi već nije osvanuo na naslovnim stranama? Pretpostavljam da dugovi odavno postoje, ali se čekao pravi trenutak da „kosturi iz ormana“ zaklepeću skapulama i femurima; u ovoj državi se ionako sve zna, samo se čeka momenat da se navodni gresi obznane „urbi et orbi“.
Nego, štovani auditorijume, izgleda da ovde svi zaboravljaju čije je to pozorište; ne, ne pripada glumcima, iako od njih najvećma zavisi; glumište jeste suština pozorišta, ali ni suština nije uvek sve. „Atelje 212“ još manje pripada pozorišnim stolarima i šnajderkama; upravnika vidim samo kao osobu koja treba da koordiniše čudnovati „mehanizam“ što proizvodi tu divnu iluziju zvanu „predstava“. Znači – a nema Munze iza toga – da ovaj teatar pripada gradu i da samo isti, tačnije njegovi nadležni organi, odlučuju o prvom čoveku ove institucije; kome se ne sviđa ova ideja, uvek može da ode u „slobodne umetnike“ ili u privatnike. Dokle god Grad Beograd daje pare za jednu tako skupu igračku kao što je pozorište, za sve se pitaju samo sadašnji stanovnici nekadašnjeg Singidunuma.
A onaj ko se, igrajući se dopisivanja sa Teofilom na praznom glasačkom listiću, odrekao tog prava, moraće da sačeka četiri godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
