Bane Jevtić za Danas: „Samo teški dani donose trijumf“

U ovom subverzivnom, brutalnom i žanrovski jedinstvenom filmu glumi i Branislav Bane Jevtić, koji je na projektu bio i u glumačkoj podeli i kao asistent režije.

Sa Jevtićem smo razgovarali o zahtevnim snimajućim danima, žanru horora, položaju domaćeg filma i tome zašto veruje da se veliki projekti mogu praviti samo sa ljudima koje voliš.

Film deluje zahtevno u produkcionom smislu. Koji je najteži dan na snimanju?

– Ja sam imao tu sreću da budem prisutan na svakom snimajućem danu, i svaki je bio teži od prethodnog, ali i lepši. Svakako se nismo okupili da bi nam bilo lako, a i potrefilo se da nam je svima teskoba prirodno stanje, otud i svi ti teški dani. Ali svakako, samo oni donose trijumf.

Koliko je kreativne slobode bilo na setu, posebno kada su u pitanju emocije i reakcije koje horor zahteva?

– Aleksandar Radivojević je jedan od retkih reditelja koji iskreno voli svoje glumce. Voli sa njima da razgovara, da zajedno kreiraju, dolaze do rešenja, istražuju zajedno, a ovakav film se snima samo u takvim uslovima. Sa mnogo slobode, sa potpunim ogoljavanjem, i fizičkim i emotivnim, jer ne znamo da li se scena ili kadar nalaze na površini kože ili mora ipak da se kopa do butne kosti. Tu je sloboda jedini preduslov za rad.

Kako vidite razvoj domaćeg žanrovskog filma u poslednjih nekoliko godina?

– Uh, što mi je teško da stavim reč razvoj u bilo kakav kontekst sa našim podnebljem. S druge strane, možda se baš stvaraju uslovi u ovim neuslovima. Ovom vrstom filma se bavi jako malo ljudi, ali hajde da se nadamo da je Karmadonna povukla nogu.

Da li mislite da domaća publika sada ima više apetita za horor i žanr filmove generalno?

– Apsolutno! Publika je željna svega dobrog jer je decenijama potcenjivana. Pre svega jakog autorskog filma, mislim da iz tog špajza treba da upadamo u dnevne sobe. Zato moramo da nastavimo da se trudimo i zbog publike, ali i zbog nas samih, da dejstvujemo u ovom pravcu i vratimo domaći film u vrh svetske kinematografije.

Da li biste voleli ponovo da se vratite hororu, i ako da, kakav projekat bi vas posebno privukao?

– Karmadonna nije klasičan horor, ona je više simfonija svih žanrova u jednom. Mene će uvek privući bilo šta što radi gospodin Radivojević. Odrastao sam na hororima, to jeste moj omiljeni žanr, ali u ovim godinama i sa ovim umetničkim iskustvom može da me privuče samo jaka ideja, hrabrost i želja reditelja da pokori svet, bez obzira na žanr.

Šta vam je u ovom projektu bilo profesionalno najdragocenije?

– Možda to što sam bio i asistent režije. Tu dugujem posebnu zahvalnost Nikoli Panteliću, direktoru filma, i Gagiju Nikoliću, pomoćniku režije, koji su imali smelosti da me uključe u projekat od početka priprema. Saradnja sa svim sektorima, jedan veličanstven put od rediteljeve ideje, preko scene, kostima, svih glumaca, do kompozitora i sekretarice režije, i praćenja svakog kadra. Zapravo, tek sada shvatam da je Duško, moj lik koji je reditelj rijaliti programa u filmu, došao kao jedina logična tačka na kraju. Najdragocenije mi je i to što sam učvrstio svoju tezu da film može da se pravi samo sa prijateljima i ljudima sa kojima se volite.

Ljudi neretko šale da, zbog „horora koji živimo“, na TV-u gledaju horor filmove da bi se opustili. Da li biste rekli da je današnjica strašnija od Karmadonne?

– Ne znam, retko sam u današnjici. Trenutno vam se javljam iz 1952. godine, sa snimanja filma o Golom otoku. Trudim se da sebi obezbedim poziciju iz koje mogu da šetam po epohama, istoriji, filozofiji, umetnosti. Svakodnevica je prozaična čak i kada nam se čini da se nešto važno dešava. Zbog toga je film i veći od života. Idealno bi bilo da ljudi odmore od društvenih mreža makar na dva sata i dođu da pogledaju Karmadonnu.