Bend „Bodrijar“ svira za vas

Bez sve šale, filozofi su postali deo pop ideologije: pišu čitko i transparentno, citiraju ih ekstenzivno a još od vremena kad je časopis Roling stoun objavio veliki intervju sa Noamom Čomskim oni su deo medijske pompe čak i kad simuliraju da je odbijaju.

Tridesetak Bodrijarovih knjiga znamen su dobro kompiliranih ideja i stilova. Društveno, filozofsko i političko združuju se u kritici postmoderne potrošnje, medija i visoke tehnologije, promenjenih uloga umetnosti, estetike i filozofije, u beleženju preobražaja politike, kulture, medija. Žan Bodrijar je postao kultna figura postmoderne teorije, ali je obrnuo postmodernu disperzivnost i krizu smisla u krizu analize. U knjizi „Pakt o lucidnosti ili inteligencija zla“ (Arhipelag, 2009) prividno srećemo istog starog filozofa pop-metafora, ekstremnih stavova i poetičkih pasaža. Ova se zbirka eseja vraća temama realnog i virtuelnog, preispituje reputaciju zla, a da li Bodrijar savremenu kulturu štiti ili kritikuje ni ovde nije sasvim jasno: jer, svaki njegov argument privlači nas zlu kao da baš to i želi. Zlo je za Bodrijara pitanje forme a ne suštine, već i zato što živimo u svetu preterivanja i viškova, sa previše pristupa informacijama, a zadovoljenje svih naših želja čini nas praznima i ravnodušnima.

Bodrijar je nesumnjivo jedna od onih intelektualnih figura koje mame prividnom lakoćom interdisciplinarnosti. Ili je transdisciplinarnost bolja reč – a upravo nju preporučuje teoretičar kulture Daglas Kelner. Pomešati filozofiju, sociologiju i metafiziku u čitanju kulturnih fenomena epohe i deluje lako, kao hodanje po vazduhu – bar tokom cele dve milisekunde pre pada u vodu ili blato: međutim, lakoća ukuvavanja koncepata u homogenu i hranljivu smesu bila bi nemoguća da sastojci nisu provereni. Bodrijarovi kvaliteti su upravo oni skriveni temelji njegovog znanja, nevidljiva potpora erudicije.

Kako to već biva u odnosima anglofonog i frankofonog univerzuma vrednosti, Bodrijar je u Engleskoj i Americi relevantniji nego u domovini, a zahvaljujući prevodima na engleski i jeste dostigao globalnu popularnost koja zaslužuje kape, majice i šolje. Da li će se ta popularnost pretvoriti u trajan uticaj, drugo je pitanje. Simulakrumi i simulacije, implozija i potrošačko društvo, ekonomija znaka i sporenje sa dogmama i metodima sastavni su deo Bodrijarove velike tapiserije za koju i dalje ne znamo prikazuje li rođenje ili pad.

Daglas Kelner Bodrijara naziva „transdisciplinarnim teoretičarem kraja modernosti“, tvrdeći da se njegovo pisanje može čitati kao naučna fantastika koja najavljuje budućnost tako što prenaduvava sadašnjost. A o Bodrijarovom masmedijalnom proroštvu ne govori toliko činjenica da je citiran u prvom delu „Matriksa“ (gde se „Simulakrumi i simulacije“ nakratko zumiraju), koliko podatak da je jedan junak „Simulakruma i simulacija“, autor kultnog romana „Sudar“ Džejms Grejam Balard, umro baš negde u vreme Bodrijarovog osamdesetog rođendana. Kelner baš zbog tog hladnog proroštva preporučuje da Bodrijara čitamo kao naučnu fantastiku, a ne toliko kao teoriju – ali time ne rešava dilemu o čemu Bodrijarova slika sveta zapravo govori.

Da li je Bodrijar korisni provokator zadužen da balsamuje klasičnu filozofiju ili samo dobro ime za bend, pokazaće opet to vreme – koje i nije ništa drugo do izgovor i kamuflaža za sve polovične i kolebljive odluke nas ljudi.