Budući Jevrejka, Katarina Klajn je živela u najgore vreme na jednom od najgorih mesta: u Berlinu tokom Drugog svetskog rata.
Njen dnevnik „Bekstvo iz Berlina“ počinje krajem leta 1939, kada je stajala na železničkoj stanici sa suprugom Ernstom, doktorom.
Nakon višegodišnjih pokušaja, uspeo je da dobije papire za Veliku Britaniju.
Čim stigne, zatražiće vizu za nju.
To je ubrzo postalo nemoguće, jer je izbio Drugi svetski rat.
Oko Katarine se slobodan prostor sužavao.
Planirala je bekstvo preko raznih država, ali sve su ulazile u rat.
Istovremeno, njeni poznanici su prebijani na ulici i odvođeni, a nacisti su stalno donosili antijevrejske zakone: zabranjeno im je da čitaju novine, da razgovaraju telefonom, da jedu voće…
„Za malo paradajza mogli ste da završite u koncentracionom logoru.“
Hranu joj je doturao jedan prijatelj, američki novinar.
Pokušala je da nađe nišu u kojoj će sačuvati zdrav razum, a ona se sastojala od alkohola, sedativa i bridža.
Njen otac nije našao nišu.
Doživeo je srčani udar, a kćer je otrčala po lekara.
Međutim, nemački doktori nisu hteli/smeli da pomažu Jevrejima.
Kada je konačno našla jednog kome je Hipokratova zakletva bila važnija od monstruoznog zakona, i dovela ga kući, zatekla je oca mrtvog.
Iako je znala da ih ne može poslati, pisala je pisma suprugu.
„Svaki avion koji uzleće odavde može ti doneti smrt, a svaki avion koji ti vidiš da uzleće može doneti smrt meni. Ja nisam defetista, ti to znaš najbolje od svih, ali verujem da se više nikada nećemo videti.“
Ostala je bez stana i nameštaja.
Našla je sobicu u jednoj „nearijevskoj“ kući i s drugim Jevrejkama bila primorana da radi u fabrici koja je snabdevala vojsku.
Pošto je nosila žutu zvezdu, kondukteri je nisu primali u javni prevoz, niti trgovci u radnje.
Radnice su nestajale.
Pričalo se da ih odvode u logore u Poljskoj.
Katarina je svakog dana očekivala da dođu i po nju.
„Sve što život može da mi donese u ovim okolnostima jeste sigurna smrt. Zašto onda da se ne kockam?“
Setivši se priče američkog novinara, otišla je u italijansku ambasadu i dogovorila se s jednim službenikom da joj proda pasoš Italijanke koja živi u Berlinu i nabavi joj tranzitnu vizu za Švajcarsku.
Službeniku i toj ženi dala je skoro sve što je imala.
Sela je u voz, ne znajući gde će završiti.
Stali su na granici.
Pokazalo se da je jedan muškarac u kupeu gestapovac koji je sve vreme nadgledao ostale putnike.
Došli su carinici, pa dugo i sumnjičavo gledali njenu fotografiju u pasošu.
Povukli su se u hodnik i tiho većali.
„Svakog trenutka vratiće se u kupe i povesti me na put s kojeg nema povratka.“
Srećom, carinici su smatrali da su Italijani loše napravili pasoš, pa joj posavetovali da izvadi drugi kada se vrati u Berlin.
Dokopala se Švajcarske, a potom je preko Portugalije otputovala u London.
Zapravo, autorka se ne zove Katarina Klajn.
Pravo ime joj je Kete Kon.
„Bekstvo iz Berlina“ je objavljeno 1944, pa nije želela da ugrozi nikoga s kim bi je nacisti mogli povezati.
Zato je potpisala knjigu pseudonimom, a promenila je ime i žene koja je prevodila: Eva Mejerhof je postala Livija Loren.
Kete je u knjizi opisala očevu smrt, a majku nije ni pomenula.
S dobrim razlogom.
Njena majka Ida je bila jedna od nekoliko hiljada Jevreja koji su se skrivali u Berlinu.
Verovatno ne bi preživela da joj nije pomogao jedan doktor, Nemac, predloživši joj da uzme ime starice koja je bila na samrti u njegovoj bolnici.
Ida je pisala u njen grad, rekla da je u bombardovanju izgubila dokumenta, pa dobila krštenicu i pod lažnim identitetom dočekala oslobođenje.
Kete Kon se nalazi u maloj grupi Jevreja koji su preživeli i posle mogli da zagrle najmilije.
Sve troje su ostali u Londonu.
Ida je živela do 1963, a Ernst je nastavio da radi kao lekar i preminuo 1979.
Kete ga je nadživela dve godine.
Većina nije bila te sreće.
Preko pedeset hiljada berlinskih Jevreja je ubijeno tokom rata, a samo nekoliko hiljada je uspelo da preživi.
Fotografija prikazuje grupu Jevreja koje dovode u Aušvic.
Verovatno je većini njih to bio poslednji dan života.
Koliko je meni poznato, „Bekstvo iz Berlina“ je postalo izuzetno retko, nažalost, jer se odavno ne preštampava.
Ovakve knjige su važna svedočanstva, pogotovo zato što očevidaca više nema, a bezosećajni ljudi lažu nove generacije kako Holokaust nije postojao, ili kako to nije bilo baš toliko strašno, a Hitler je posedovao i pozitivne osobine.
Da upotpune mračnu sliku, neki dodaju da kvislinzi nisu bili kvislinzi, već navodno plemeniti ljudi koji su se žrtvovali za dobrobit svog naroda.
Važni su prevodi ovakvih knjiga, ali još bolja brana mržnji i lažima bila bi ako uvedemo toleranciju kao obavezan predmet od prvog razreda osnovne škole.
Đaci ne bi učili samo o Holokaustu već o nasilju bilo koje grupe nad drugima.
O poštovanju različitog mišljenja.
O rasizmu i nasilju u porodici.
O mirnom rešavanju sukoba.
Takva nastava bi imala blagotvoran uticaj na društvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
