Bludnice, džeparoši, grofovi i ostala kraljevska menažerija

Među kakvim je svetom živeo i s kim je sarađivao i delao, ko je i kako na njega uticao i koga je on umetnički usmeravao, s kim je, dakle, delio dobro i zlo zanata i pozorišnog života u Londonu s kraja šesnaestog i na početku sedamnaestog veka, kakvi su bili politički uslovi i stvaralački maniri tog doba i podneblja – o tome, prilježno dokumentovano, govori knjiga Stenlija Velsa, „Šekspir i družina“ („Shakespeare and Co.“, prevod Marko Denić).

„Godinama je Šekspir bio suviše izolovan od svojih savremenika. On je najbolji među njima, ali bez njih ne bi bio to što jeste“, zaključuje Vels, prethodno podrobno predočivši da je Šekspir, kao „profesionalac koji je radio naporno da bi zaradio za život i da bi njegova porodica u Stratfordu živela raskošno“, „izuzetno dobro povezan sa svetom oko sebe“, te da je za života duboko uvažavan od kolega, publike i dvora, a posle smrti slavljen, iako je, sve do sredine osamnaestog veka, Ben Džonson, a ne on, smatran najvećim dramatičarem elizabetanskog perioda. Potom to mesto zauzima Šekspir da do danas ostane na njemu.

Pozorišnu karijeru, Šekspir započinje kao glumac koji se, kako svedoci tvrde, specijalizovao za uloge kraljeva. Ubrzo počinje da piše drame, i to, kako je tada uobičajeno, u saradnji s drugim autorima. Sa Džordžom Pilom napisao je „Tita Andronika“, sa Tomasom Nešom „Henrija IV“, a sa, još uvek, nepoznatim piscem, „Edvarda III“. Šekspir je, zapravo, od svih najmanje pisao zajednički. To je činio na početku i na kraju svog dvadesetogodišnjeg dramatičarskog staža, ukoliko izuzmemo „Perikla“, kojeg je, sa Džordžom Vilkinsom, napisao 1607. godine. Pre nego što će se povući sa scene i poslednje dve godine svog života provesti na imanju u Stratfordu, Šekspir je 1613, zajedno sa Džonom Flečerom, napisao dramu „Kardenio“, koja više ne postoji u tom obliku, a prema prvom delu Servantesovog „Don Kihota“. Iste godine, takođe sa Flečerom, napisao je i istorijsku romansu „Sve je istina“, poznatiju pod potonjim naslovom, „Henri VIII“.

Dramatičari su stvarali zajedno pre svega stoga da bi skratili period nastajanja komada, jer je publika zahtevala nove i nove zaplete a honorar za komad nije bio veći od cene jednog plemićkog pozorišnog kostima. Drame su pisane ne duže od pet nedelja, a jedan je autor, sam ili u saradnji, pisao i po desetak drama godišnje. Zanimljiv je razlog koji kao verovatan za poznu Šekspirovu saradnju sa Flečerom navodi Stenli Vels. On smatra da na „Kardeniju“ i „Henriju VIII“ Šekspir sarađuje s mladim piscem ne samo stoga što je ovaj postao miljenik publike, nego i zato što su Šekspirova remek-dela iz poslednjeg perioda („Antonije i Kleopatra“, „Koriolan“, „Zimska bajka“, „Simbelin“, „Bura“), koja je pisao sam, zbog svoje intelektualnosti i introvertnosti, zbog jezičkih eksperimenata, malo privlačila manje obrazovanu publiku. Tu, dakle, Flečer dolazi da stvar razvedri i rastereti. Na odnosu poetika ova dva pisca, važno je pokazati i ideološku fleksibilnost elizabetansko-jakobinskog teatra. Šekspirova „Ukroćena goropad“, napisana je sa strogog patrijarhalnog stanovišta, a Flečer je, na osnovu ove komedije, napisao „Ukroćenog ukrotitelja“, komediju koju danas rado navode feministički teoretičari i teoretičarke. Taj je komad, takođe izveden u „Globu“, a verovatno je da je i sam Šekspir igrao jednu od uloga u njemu. Šekspir je jedini koji je u svoje vreme pisao isključivo za jedno pozorište, za Glumačku družinu lorda komornika, čiji je i saosnivač 1594. godine, a koja će posle smrti kraljice Elizabete, 1603, i dolaska na presto Džejmsa I, biti preimenovana u Kraljevu glumačku družinu. Osim toga, on je jedan od retkih koji nikad nije pisao maske – zabavne i spektakularne scenarije za zabave u dvoru. To, dakako, ne znači da u njegovim delima nema i ulizivačkih stihova kraljevskoj visosti, ali, sa izuzetkom vatrenog Kristofera Marloua, koji nikada nije napisao nešto slično, kod Šekspira su oni najveća retkost.

Šekspir je, bez sumnje, najpre pisao pod uticajem svog vrsnika, genijalnog Marloua, koji je ubijen u jednoj tuči u svojoj dvadeset devetoj godini, 1593, kad se Šekspir tek javlja na sceni kao dramatičar. Šekspir je, pak, bez sumnje, uticao na mnoge savremenike, a među njima, kardinalno, na genijalnog Džona Vebstera. Svakako, Šekspir je samosvojan i neponovljiv, međutim, kako Vels dobro primećuje, višestoletnom favorizacijom njegovih drama u odnosu na druge velike njegove savremenike, stvoren je neprobojan šekspirovski kanon, na osnovu kojeg se procenjuje i vrednost dela njegovih savremenika. Na taj se način gubi njihova osobenost i njihovi kanoni, a naročito kad su u pitanju upravo Marlou i Vebster, čiji su burni scenski imaginarijumi, u punom svetlu, otkriveni tek u drugoj polovini dvadesetog veka.

Šekspir, piše Vels, i to treba znati, „nikada nije, poput Dekera, Džonsona i Midltona, direktno opisivao društvo oko sebe i veoma retko je usvajao satirični stav koji karakteriše stvaralaštvo mnogih dramskih pisaca iz jakobinske generacije“ (generacije koja cveta za vreme Džejmsa I). Dobro je, dakle, da se Šekspirov dramski opus sagleda i u kontekstu drugih kanona njegovih savremenika. I to ne samo stoga da bi se videla njihova samosvojnost, nego da bi se bolje uočila i Šekspirova originalnost.

Period elizabetansko-jakobinske dramaturgije, koji se prostire na svega tri i po decenije (1590-1625), prema plodnosti, inovativnosti i značaju, može se u istoriji dramske pozorišne umetnosti porediti samo sa periodom antičkog grčkog stvaralaštva u vreme Eshila, Sofokla i Euripida – koji zauzima nešto više od jednog veka, od 525. god. p.n.e, kad je rođen najstariji, do 406. p. n. e, kad je umro najmlađi dramatičar – i, možda, još samo s periodom rane sovjetske avangarde koja deluje skromnih deset godina od Oktobarske revolucije, ali, tu glavni revolucionarno-estetski ton daju reditelji, a ne dramski pisci. Reditelji su tu preuzeli presudno svojstvo autora. Ova tri perioda stvaralaštva, kao najveće kovačnice pozorišnih ideja i formi određuje istovetan društveni temelj. Najpre, reč je o kolektivnom stvaralaštvu, što pozorišna umetnost po svom duhu jedinstveno i jeste (u dvadesetom veku niko to nije bolje shvatio i ostvarivao od Bertolta Brehta, koji je skoro sve svoje komade napisao ili kao prerade već postojećih dramskih i inih književnih dela ili u saradnji s drugim autorima). Zatim, dramatičari (i, kasnije, ranosovjetski reditelji) bili su svakodnevno na radu u pozorištu – bili su, dakle, s pozorištem životno povezani, i radili su puno i neprestano, misleći pri tom isključivo na sadašnjost – a samo pozorište, i to je ono ključno, bilo je u neposrednoj i neraskidivoj vezi sa životom koji ga je okruživao. U publici su bili svi slojevi i sve klase društva, kao što su i na sceni bili predstavljeni: bludnice, džeparoši, grofovi i ostala kraljevska menažerija.