Bob Vilson u Beogradu ili istina u pozorištu

San tek rođenog čoveka – to je njegov prvi život. Ukoliko čovek iskreno za njima žudi, slike tog prvog života mogu da iskrsnu ponovo kao temelj njegovog suočavanja sa svetom, kao temelj i građa za izgradnju novog sveta kao umetničkog dela, ili umetničkog dela kao sveta. Jer, kakva je čovekova žudnja, takva mu je i sudbina, zapisano je još u Upanišadama. Te slike pokreću život – one su temelj imaginacije i slobode, koje nema bez stvaralaštva, kao što je stvaralaštvo isključivo u slobodi; temelj čoveka koji se usuđuje.

Te prve slike, ono su drugo od postvarenja i posedovanja. Sećanje na njih, poput platonovski opisanog sećanja na čiste ideje, jedini je zavičaj ljudskom biću, njegovo utemeljenje koje je, dakle, izvan i pre ovog sveta, i pruža mu građu i strukturu da interveniše u njemu, uprkos svom lepo vaspitanom strahu, uprkos pretnjama i laskanjima moćnih, uprkos molbama obeshrabrenih, okoštaloj logici potkupljivih i dresiranim željama. Čovek je zapravo po podobiju svog prvog sna, i nije dobro da ima drugih bogova osim njega. 

 „Šta sanja novorođenče?“, poslednje je pitanje koje je, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sebi i nama, u gotovo trosatnom predavanju o sebi i nama, zadao Robert Bob Vilson, reditelj, malo je reći reditelj, malo je reći čak i arhitekta živih slika u pozorištu, čija se struktura zasniva na saznanjima o onom snu koje sniva tek rođena beba, pre nego što otvori oči.

„Šta sanja novorođenče?“, bilo je, dakle, poslednje pitanje Boba Vilsona, a njegove poslednje reči na beogradskoj sceni, bile su reči Martina Lutera Kinga: „I have a dream!“ Ne slučajno, jer su lik i delo Boba Vilsona personifikacija sna koji je tu da bi doveo u pitanje sve ono što se na javi smatra dobro poznatim i dobro proučenim, kao i ono što je ostalo potpuno nepoznato, a toliko je očigledno. Zato je, posle dugog ćutanja na sceni, posle te primordijalne tišine, svoje predavanje i počeo stavom, lux in tenebris, da pozorište postavlja pitanja: „Šta je ovo? Šta je ovo? Šta je ovo?“

Vilson se nije spremao da postane pozorišni reditelj, nikad, naime, nije sanjao san o profesiji. U pozorištu se, naprosto, obreo kao u prilici svog prvog sna. Vođen, pre svega, žudnjom da ispita ono što se smatra dobro poznatim a nanosi toliko patnje onima koji su različiti od većine. Pozorište se Vilsonu, koji je studirao slikarstvo i arhitekturu, ukazalo kao mesto na kojem može da progovori ono što je inače nemo i da progleda ono što je inače slepo. Robert Vilson u teatru, to je doista jedna starozavetna priča.

Jednog dana – a već je radio u pozorištu sa decom, isključivo sa decom, koja su tu ne samo glumila, nego i pisala i režirala – Vilson je na ulici video policajca koji drži za vrat jednog trinaestogodišnjeg crnog dečaka. To je prva slika, užasna slika jave. Šta je druga slika? Druga slika je slika sna: Vilson je uspeo ono što je bilo neverovatno i nemoguće u Americi i tih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, obojenoj rasističkim raspoloženjem kojim je javno mnjenje jasno omeđavalo granice društvenog života za one koji imaju belu i one koji imaju crnu kožu, uspeo je, naime, da, sudskim putem, usvoji crnog dečaka – Vilson belac, pripadnik privilegovane klase, i neoženjen čovek. A taj dečak nije samo crnac, nego je i potpuno gluv, a uz to nikad nije pohađao školu; odrastao je na farmama u Alabami. Ime mu je Rejmond Endrjus (Raymond Adrews). Ništa ne čuje i ne ume da čita sa usana.

Radeći s njim, živeći s njim, Bob uviđa da Rejmondove uši ne čuju, ali da čuje njegovo telo, i da reaguje na vibracije. Zatim shvata da telo čuje određene tonove i da treba govoriti na specifičan način kako bi telo moglo da čuje i razume govor drugog. Potom, Bob otkriva da telo može da čuje ono što ne čuju uši čoveka koji čuje. Nižu se nova otkrića: Rejmond može da reprodukuje i zvuk sasvim različit od onog koji uobičajeno proizvode nemi ljudi, ali samo ukoliko je njegov govor praćen adekvatnim pokretom tela. Tako se rađa jedan potpuno novi teatar, jedna sasvim nova komunikacija. Tako, dakle, nastaje i prva velika Vilsonova predstava, kojoj je Rejmond takođe autor. Ona će fascinirati nadrealističkog pesnika i komunistu Luja Aragona, i on će, pod tim utiskom, napisati jedno od najlepših ljubavnih pisama u istoriji književnosti, i to svom, tada već pet godina mrtvom, prijatelju i saborcu, velikom nadrealisti Andreu Bretonu, ne samo kao da su predstavu zajedno gledali, nego kao da su je oni stvarali i igrali:

„Bilo je malo prilika da Ti ikada više napišem pismo. To mi se nije desilo gotovo četrdeset godina… sećaš se one šetnje duž parka Tiljeri kad si mi rekao: AKO IKADA PRESTANEMO DA VERUJEMO U ČUDO… čudo se dogodilo kada smo odavno prestali da uopšte verujemo u njega… u pozorištu… Komad koji smo igrali, ali da li je to bio komad, i da li smo ga igrali? Ko? Zvao se POGLED GLUVOGA… Svet gluvog deteta otvarao se pred nama kao nema usta. Nešto više od četiri sata živeli smo u tom drugom svetu u kojem, u odsustvu reči i zvukova, šezdeset likova ne upotrebljava reči nego samo pokrete… Ja sam lud za tom predstavom… NIKADA NISAM VIDEO NIŠTA LEPŠE NA OVOM SVETU OTKAD SAM SE RODIO. NIKADA NIJEDNA PREDSTAVA NIJE BILA OVOJ NI DO KOLENA. JER OVO JE BUDNI ŽIVOT…“

Tom predstavom počinje svetska slava Roberta Vilsona, ali ta slava nije slava ovog sveta, i ona ne dolazi na uobičajeni način, za koji je važnije imati kontakte negoli talente. Slava Vilsonova zasniva se na njegovoj sposobnosti da otelotvori ono što ljudi prepoznaju kao svoj prvi san. Ta slava je slava gledalaca, ta slava je slava istine u pozorištu.

Kao što se ophodio sa Rejmondom, Robert se ophodi sa publikom. Da bi otkrio Rejmondovu sposobnost učenja, Robert je počeo od njega da uči. Tako će činiti i u saradnji sa Krisom Noulsom (Chris Knowles), koji će, pak, sa Robertom i uz Roberta postati performer, koreograf, pesnik i vizuelni umetnik, a Robert uz njega i sam ono što jeste. Između ostalog, bez Krisa, kojeg medicina i javno mnjenje smatraju autističnim, ne bi bilo umetničkog remek-dela „Pismo za Kraljicu Viktoriju“.

Puno je još o svom radu i saradnicima govorio Vilson u Beogradu, ali je važnije od reči bilo prisustvo čoveka čiji su ličnost, rad i odnosi s drugima ispunjeni istinom. Bila su to, dakle, tri sata opipljive istine u teatru, i to na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na kojoj je poslednjih godina bilo puno laži i opsenjivanja prostote i gluposti. Kakav san!