Smrt malog Astijanakta, u antičkoj tragediji „Trojanke“, dramatičara Euripida, iskorišćena je, po Aristotelovoj preporuci „prepoznavanja po nužnosti“, da se u ovaj potpuno savremen tekst inkorporira značenje stradanja žena u svim ratovima. Žrtva deteta doziva u scensko sećanje raspetog Hrista i igra se stapa u oratorijumu u kojem, uglavnom muzičkim sekvencama, izvrsni glumci iz Leća prikazuju patnju Andromahe, Fedre, Medeje u sukobu sveta i sopstvene materinske odgovornosti.
Autori „Trojanki“ (tekst Angela de Gaetano, Antonio Picikato, Salvatore Tramaćere), od kojih su potonja dvojica i reditelji, su Euripidovu priču o Kasandri, Andromahi i Hekabi smestili u lokalni kontekst – grčku manjinu koja naseljava jug Italije, ima sopstvenu kulturu i govori interesantnim, Italijanima teško razumljivim narečjem, nazvanim „griko“. To je bio povod da u predstavi učestvuje, kao hor i kao dramsko lice, a i kao „idealni gledalac“, orkestar (bubnjevi, gitara, harmonika), koji na najvišem koncertnom nivou izvodi muziku Mediterana, naročito balkanskih naroda. Tu se, jasno je, našla i jedna „naša“ pesma – „Ruse kose curo imaš…“. Navodnice podsećaju na veoma duhovit dokumentarac, u kojem mnogo balkanskih naroda tvrdi da je ova pesma autohtono njihova!
Uz živu muziku nastupaju glumci Teatro Koreja (ime znači nevina devojka na „griku“), koji su i izvrsni pevači. Plač Andromahe će se stopiti s plačem Bogorodice nad Hristom, u jednu veliku, zajedničku bol svih majki, sudbinom i politikom moćnih, primoranih da se odreknu svoje dece. Žene će, iako užasnute najavljenim zločinom nad detetom, zadržati ponos i hrabrost, progovorivši bogovima, jer se nema kome drugom, tada, kao ni danas, o okrutnosti rata,užasu smrti, stradanju nedužnih.
„Trojanke“ Teatra Koreja su, jačinom katarze, prvazišle čak i tragiku strašnog Euripidovog teksta, reformatorskog, dinamičnog, modernog, skrojenog po meri savremenog teatra. Postale su Italijanke, Grkinje s juga Italije, Balkanke, sve žene koje u naricaljkama jauču nad svojim mrtvima, nad žrtvama uopšte, nad svetom koji ne zna za milost i materinstvo.
Da bi slika bila potpuna, u originalnom izvođenju na matičnoj sceni (pozorište je smešteno u „sajber“ adaptiranu fabriku cigli na obodu baroknog Leća, koje liči na malu Firencu) „Trojanke“ igraju ispred video bima, na kojem se smenjuju tekstovi, žene raznih naroda, a na kraju i kratki dokumentarac po Pjer Paolo Pazoliniju, o ženama u ratu. Nažalost, na putovanjima ova, vrlo značajna vizuelna dimenzija izostaje, što, priznaćemo, ne umanjuje sugestivnost autorskih zamisli i virtuoznost glumačko muzičkog izvođenja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
