„Bore“: Balada o trećem dobu

Međutim, kada neko posloži priču o tome zašto je važno da obraćamo pažnju na starije sugrađane, naročito svoje roditelje i bake i deke, dok su živi, kao Pako Roka u grafičkom romanu „Bore“, onda ipak treba da malo stanemo i razmislimo.

U ovom stripu, koji je na srpskom izdala kuća Maverik, španski autor ubacuje frangmente stvarnih ljudi koji su ga i inspirisali baš na ovakvu priču, među kojima su prijatelji, poznanici, pa čak i njegova majka.

Uopšte nije važno koliki deo onoga što nam prikazuje je na osnovu istinitih priča, jer je sve što se dešava autentično, stvarno i, za neke, neizbežno.

A radnja grafičkog romana „Bore“ dešava se u jednom domu za stare osobe, u koji dolazi glavni lik Ernest, koji ubrzo saznaje da su ga deca tu smestila jer boluje od Alchajmerove bolesti.

Ovo je čitaocima verovatno jasno odmah nakon prve dve, vrlo efektne strane koje vas gađaju direktno u stomak i nagoveštavaju da će do kraja priče i te kako biti trenutaka za prolivanje suza.

Daleko od toga da je to rađeno sa svrhom eksploatacije ili neke posebne želje za patetikom, to je autorov omaž svim onim ljudima koji, iz ovog ili onog razloga, završe baš u staračkom domu.

Odmah je jasno da se u domu ne nalaze baš najvedriji ljudi u naponu snage, što će Ernest uvideti kad mu novi cimer Emil predstavi sve one sa kojima dele zajednički prostor.

Međutim, Roka ima vizuelni stil koji je dovoljno dopadljiv i poletan da vam sve teške teme koje je pripremio predstavi na jedan prijemčiv i čak simpatičan način, odnosno da ublaži efekat iščekivanja neizbežnog koji imaju mnogi od stanara.

Tu je i humor, koji prvenstveno dolazi od pomenutog Emila, kome je večno dosadno i ne želi samo da čeka ručak i spavanje, a nije ni neki preterani ljubitelj dokumentaraca o prirodi, koji su sve vreme na televizorima.

Deo tog humora je vrlo crn, što je donekle i očekivano, ali ni u jednom trenutku ne prelazi neku granicu pristojnosti niti ga je teško svariti.

Vredi napomenuti da je Roka, dok je radio „Bore“, obilazio staračke domove i konsultovao se sa bolničarima, psiholozima i ljudima čiji su bližni patili od Alchajmera ili demencije.

Zbog toga je konačan rezultat nešto što u sebi ima jaku dozu povezanosti sa stvarnošću, ali i sa tim neobičnim trenucima u kojima se sećanje poigrava sa ljudima.

Tu Roka sija, u popunjavanju tih rupa u sećanju i objašnjavanju odsutnosti osoba koje su i dalje na ovom svetu, a kao da više nisu sa nama.

On će vas baš zato nasmejati, rastužiti, ali i naterati da okrenete telefonom roditelje ili nekog drugog bližnjeg kog niste skoro čuli, ili im pak bili u poseti.

A ako i vi imate nekoga u domu za starije osobe, obavezno ih posetite, jer će to njima značiti mnogo više nego što možete da zamislite.