Brižit Bardo: Mit francuskog filma između slave, kontroverzi i aktivizma

Brižit Bardo je bila kultna glumica, međunarodni seks-simbol, ali i poznata aktivistkinja za prava životinja, koja je, boreći se za mačke, pse,delfine i druge vrste, pisala protestna pisma svetskim liderima.

Postala je vegetarijanka, a 2013. godine, zbog planova za usmrćivanje dva bolesna slona u jednom francuskom zoološkom vrtu, pretila je čak i prijavom za rusko državljanstvo.

„Svoju sam mladost i lepotu dala muškarcima, a svoju mudrost i iskustvo dajem životinjama“, izjavila je Bardo, koja je, piše BBC, 1986. osnovala i sopstvenu organizaciju za zaštitu prava životinja.

Međunarodnu slavu pronašla je nakon uloge u filmu „I Bog stvori ženu“ iz 1956. godine, čiji je scenarista i reditelj bio njen tadašnji suprug Rože Vadim.

Ranim sedamdesetim, u dobi od 39 godina, penzionisala se od glume („Ludilo koje me je okruživalo uvek mi se činilo nestvarnim.

Nikada nisam bila istinski spremna za život jedne zvezde“) te svoj angažman preusmerila, pre svega, na aktivizam, piše The Guardian, pominjući i njene komentare o manjinama i podršku desničarskoj stranci Front National.

„Što se tiče zastrašujućeg porasta imigracija, u potpunosti delim stavove Žan-Marija Le Pena“, rekla je svojevremeno Bardo, koja je u više navrata morala da plati globu zbog „podsticanja rasne mržnje“.

Bardo je rođena 1934. godine u Parizu, a odrasla u dobrostojećoj, tradicionalnoj, katoličkoj porodici.

Plesala je balet i osvojila mesto na prestižnom pariskom konzervatorijumu. Istovremeno je radila i kao model, pa je 1950, kao petnaestogodišnja devojka, osvanula na naslovnici časopisa Elle.

Zahvaljujući modelingu, počela je da dobija ponude za filmske uloge, a na jednoj od audicija upoznala je Vadima, sa kojim je 1952, netom nakon proslave osamnaestog rođendana, uplovila u bračnu luku.

Godine 1955. glumila je ljubavni interes Dirka Bogarda u „Doktoru na moru“, a naredne godine u suprugovom rediteljskom debiju „I Bog stvori ženu“ zasijala je kao tinejdžerka iz Saint-Tropeza.

Kako u Francuskoj, tako i na međunarodnoj sceni, film je postao hit, a Bardo je katapultirao među najpoznatije francuske glumice.

Osim filmske karijere, okušala se i u muzici.

Snimila je, na primer, originalnu verziju pesme „Je T’Aime… Moi Non Plus“ Serža Genzbura, koju je potonji za nju napisao dok je par imao vanbračnu aferu.

Strahujući da bi, nakon što je njen tadašnji suprug Ginter Saks doznao za vezu, moglo doći do skandala, Bardo je Genzbura zamolila da pesmu ne objavi. Isti ju je potom ponovo snimio, ovog puta u saradnji sa Džejn Birkin, što je rezultiralo velikim komercijalnim uspehom.

Bardo se udavala četiri puta.

Saks je bio njen treći muž. Osim sa Vadimom i Saksom, bila je u braku sa Žakom Šarijerom i Bernarom d’Ormalom. Iz braka sa Šarijerom ima i sina Nikolu (r. 1960).

Bardo se ubrzo prometnula i u inspiraciju raznih umetnika i intelektualaca, a o njoj su pisali i kolumnista Rejmon

Kartije (članak u Paris-Matchu, 1958) te Simon de Bovoar (slavni esej „Brigitte Bardot i sindrom Lolite“, 1959).

Godine 1969. Bardo je odabrana za prvi stvarni model za Marianne, simbol Republike, piše Jutarnji list.