Čarls Simić: Žudnja za jakim liderom

Neki od tih njegovih eseja i zapisa objavljeni su u knjizi Gledaj dugo i netremice, jednoj u seriji Simićevih knjiga koje na srpskom jeziku objavljuje njegov izdavač Arhipelag.

Neposredan povod za ovaj razgovor, u kome će biti reči i o poeziji i o politici, i o Beogradu i o Americi, jeste nova knjiga eseja i sećanja Čarlsa Simića Tamo gde počinje zabava koju je, u prevodu Vesna Roganović, nedavno objavio Arhipelag. U ovoj knjizi Simić piše uzbudljiva sećanja na Beograd i briljantne putopise o NJujorku i američkom Jugu, piše o velikim srpskim i svetskim pesnicima, predstavlja epizode iz sopstvene autobiografije i daje kritičku sliku savremene Amerike. Junaci ove knjige su Vasko Popa i Ivan V. Lalić, Aleksandar Ristović i Bata Mihailović, Borislav Pekić i Pablo Neruda, Emili Dikinson i Adam Zagajevski. Počinjemo od sećanja, stvarnost nas svakako čeka.

Knjiga Tamo gde počinje zabava započinje kaleidoskopom sećanja. Vaša sećanja su vrlo živa, sećate se čudesnih detalja iz detinjstva. A opet kroz njih provejava humor. Kažite nam nešto o tom humoru u sećanjima.

– Odrastao sam u porodici s beskrajnim smislom za humor čak i pod nemačkim, engleskim i američkim bombama. Nacistička okupacija i sve ostalo što se dešavalo tokom rata i posle rata nisu sprečili moju porodicu da se smeje i tada. Moja majka je mislila da su svi oni ludi, počev od mog dede Žika. Izuzev mene. Deda Žika je sablažnjavao ljude smejući se svemu, pa i tome što mu se bližila smrt. Obožavao sam ga, tako da je nešto od njegovog humora moralo da pređe i na mene.

O čemu biste još želeli da pišete iz svog detinjstva i odrastanja u Beogradu?

– Mislim da sam već pokrio sve sve što je ostavilo utisak na mene počev od bombardovanja 6. aprila 1941, kada sam imao tri godine, pa do 1953. godine, kada sam došao u Sjedinjene Američke Države. U esejima koje sam pisao o najrazličitijim temama tokom poslednjih trideset godina često sam se podsećao nekih epizoda iz svog detinjstva, tako da je sve već tu, moj život u fragmentima, a ja, uostalom, nikada nisam imao ni najmanju želju da napišem knjigu u kojoj bih izneo celu svoju autobiografiju.

Imate esej „Raspevani Simići“. Pišete divno sećanje na trenutak kada ste u jednom njujorškom restoranu pre trideset pet godina slušali Art Houds. Kažete u jednom eseju da je čovek 1947. godine u Beogradu zbog slušanja džeza mogao da završi u zatvoru. Šta je za Vas sve muzika?

– Moji roditelji su se upoznali u Muzičkoj školi „Stanković“ ranih tridesetih godina, gde su oboje učili pevanje. Moja majka je postala profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu, a moj otac, koji je bio inženjer, zabavljao je svoje drugare u kafani do kasno u noć pevajući sevdalinke. On je voleo sve vrste muzike: opera, džez, bluz, gospel, fado, tango, ruske pesme, mađarske ciganske pesme, francuske šansone – mogao bih ovako da nastavim unedogled. Moja majka je imala uži ukus, ali je bila stalno s nama, tako da sam ja odrastao uz muziku koja je svirala po ceo dan, bilo uživo, na maminom klaviru, ili na radiju i gramofonu.

„Mi smo siročad ideologija“, kažete u eseju „Beleške o poeziji i istoriji“. Da li danas ima ideologija? Ili je sve postalo populizam? Šta poezija da radi u populističkim vremenima?

– Nacionalizam i religija su i dalje snage s kojima ćemo se još suočavati. Što se tiče starih ideologija kao što su demokratija i socijalizam, one gube privlačnost. Zaprepašćujuće je da njihovo mesto zauzima nostalgija za nekom vrstom autokratije (kao što je ovaj lažni populizam čiji smo svedoci u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi) sa svim svojim zastrašujućim istorijskim presedanima: žudnja za jakim liderom, mržnja prema svakome ko misli ili izgleda drugačije i nimalo suptilno obećanje nasilja koje će doći.

Pesnici će raditi ono što su oduvek radili, neki će izraziti previranja svog vremena u svojim pesmama, dok će ga drugi ignorisati.

Koliko je savremena istorija izazovna za poeziju? Kako Vam uopšte izgledaju ova vremena za poeziju? Za pisanje poezije i za čitanje poezije?

– To sve zavisi od pesnika. Dvoje od najvećih američkih pesnika, Volt Vitmen i Emili Dikinson, reagovali su sasvim različito na američki Građanski rat. Vitmen je napisao veliki broj pesama o pokolju prilikom osvajanja nekog mesta, dok Dikinson, čiji je prozor gledao na crkvu pored koje su bile česte sahrane vojnika Unije, nikada nije napisala nijednu pesmu o tome. Uprkos tome, nikada nisam čuo nekoga ko tvrdi da ona zbog toga nije dobar pesnik kao Vitmen.

Prevodili ste Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Novicu Tadića, Radmilu Lazić i mnoge druge srpske pesnike. U knjizi Tamo gde počinje zabava pisali ste o nekima od njih. Šta je veći izazov za Vas: prevoditi ili tumačiti poeziju? Ili je prevođenje nastavak tumačenja samo drugim sredstvima? Koje biste još srpske pesnike preporučili našim čitaocima?

– Prevođenje je najneposrednije moguće čitanje jedne pesme, mnogo neposrednije nego bilo koja književna analiza. Ja sam predavao književnost četrdeset pet godina i prošao sam kroz stotine pesama u fakultetskim predavanjima, tako da govorim iz iskustva. U prevođenju ne samo da morate razumete pesmu koju prevodite već morate da se postavite kao pesnik koji je napisao pesmu, da uđete u njegovu glavu i govorite na njegova usta, svejedno i ako su neki od pesnika koje prevodite mrtvi već vekovima.

Što se tiče mojih preporuka, Radmila Lazić je najbolji srpski pesnik koji sada piše, ali ima i drugih koje volim, kao što su Dragan Jovanović Danilov i Dejan Aleksić čije sam nove knjige upravo pročitao.

U knjizi pleni izvrstan esej i putopis „Tamo dole, na Jugu“. Da li taj esej o stanju američkog Juga, iz prve ruke, može biti objašnjenje nekih aktuelnih događaja u američkoj politici. Recimo, pobede Trampa?

– Jug je najreligiozniji i najkonzervativniji deo Sjedinjenih Američkih Država koji nikada nije preboleo poraz u Građanskom ratu niti se pomirio sa svojom dugom istorijom rasizma. Kada je stigla vest da je predsednik Kenedi ubijen u Dalasu 1963. godine, tamošnja školska deca su to pozdravljala. I mnogi odrasli su mrzeli predsednika zbog slanja trupa koje su trebalo da pomognu integraciju na škole i univerzitete. Naravno, većina belaca glasala je za Trampa, a crnaca za Hilari, u očekivanju da će on biti njihov šampion i da će vratiti crnce, hispanoamerikance i druge manjine tamo odakle su došli. Bez obzira na sve, kao što se može videti u mom eseju, postoje mnoge stvari koje volim na američkom Jugu.

Poslednjih godina redovno pišete blog za New York Review of Books. Vaše kritike savremenog društva i, pre svega, politike su vrlo oštre i nedvosmislene. Pronicljiv ste i aktivan posmatrač. Da li je, ipak, aktuelni tok događaja za Vas iznenađenje?

– Naravno da sam iznenađen. Uvek potcenjujemo podlost i glupost nekih od naših sugrađana. Ko je mogao da zamisli da će milioni američkih radnika videti kao spasioca neznalicu, patološkog narcisa koji prezire istinu, bogataša koji je pohlepan za još više bogatstva i lopova koji je prevario ili pokušao da prevari nebrojeno mnogo ljudi koji su radili za njega, ali to je ono što imamo u ovoj polarizovanoj zemlji s političkim sistemom je u poslednje vreme postao previše korumpiran da bi rešio bilo koji problem ove nacije.