Četiristo godina stara misterija o Šekspirovoj ženi i sinu

Ali ona ne može da spase svog mladog sina od kuge, smrti koja dovodi do toga da dečakov otac napiše jednu od najvećih drama u celoj književnosti – „Hamleta“.

I gotovo ništa od toga nije istinito na bilo koji proverljiv način, piše BBC.

Na papiru i na filmu, „Hamnet“ je delo inspirisane mašte, bogata analiza tuge, ali proizašle iz minimalnih činjenica.

Istovremeno, ne može se reći da su Megi O’Farel ili rediteljka Kloi Žao iskrivile pravu priču, jer nema poznate priče, uprkos vekovima istraživanja Šekspirove prošlosti.

Evidencija pokazuje da je 1582. Vilijam Šekspir, tada 18-godišnjak, oženio 26-godišnju En Hetavej, koja je bila u drugom stanju sa njihovim prvim detetom, Suzanom.

Tri godine kasnije rođena su im blizanci, Džudit i Hamnet, ime koje je u to vreme bilo upotrebljivo naizmenično sa Hamletom.

Godine 1596, kada je imao samo 11 godina, Hamnet umire.

Sahranjen je 11. avgusta i gotovo je sigurno da Šekspir, koji je putovao sa svojom pozorišnom trupom, nije mogao da stigne u Stratford na vreme za sahranu.

Otprilike četiri godine kasnije, napisao je „Hamleta“.

Niko ne zna da li je Šekspir bio primoran da oženi trudnu En ili su bili ludo zaljubljeni.

Ne zna se ni kako je Hamnet umro, ali kuga je tada besnela i velika je verovatnoća da je to bio uzrok njegove smrti.

Ali ono što je najvažnije – malo se zna o samoj En, uključujući da li je znala da čita i piše.

Fikcija joj daje snažnu ličnost (Džesi Bakli je nominovana za Oskara) i strastvenu romansu sa Šekspirom (Pol Meskal).

„Hamnet“ je zaista priča o Agnes.

U autorskom tekstu na kraju svog romana, O’Farel priznaje koliko se zapravo malo zna o Hamnetu i njegovim roditeljima.

Ali ona svoju priču gradi na pažljivom istraživanju kasnog 16. veka i smešta je u taj istorijski kontekst.

Dok je istraživala period, rekla je BBC-u:

„Malo me je iznenadilo koliko je istorija i nauka loše tretirala Šekspirovu ženu, koju smo naučeni da zovemo En Hetavej.

Uvek nam je predstavljena samo jedna priča o njoj, i većina biografa je sledila tu verziju, koja kaže da je bila nepismena seljanka koja ga je zarobila u braku, da ju je mrzeo i da je pobegao u London da bi je izbegao.“

Zbog toga se vratila Šekspirovim dramama, da proba da je tu pronađe.

„Uvek osećala da mogu da vidim Hamneta u ‘Hamletu’. Mislila sam da ona mora biti tamo“, rekla je.

Čak je i njeno ime neizvesno. Njen otac, bogati farmer, ostavio joj je miraz u testamentu i nazvao je Agnes.
O’Farel je odlučila da svojoj junakinji da ime Agnes, zaključivši – ako je iko znao njeno ime, to bi bio njen otac.

“Bilo mi je simbolično da pored svega ostalog, ni njeno ime nismo pravilno zabeležili“, rekla je.

Žena 16. veka

Džoj Eldridž Karni, autorka studije „Women Talk Back to Shakespeare: Contemporary Adaptations and Appropriations“ i profesorka engleskog rekla je:

„O’Farelin prikaz je namerno odbacivanje vekovima pogrešnih pretpostavki o En, bilo kao strpljivoj, ali dosadnoj svetici koja čuva dom u Stratfordu, ili kao razuzdanoj starici koja je uvukla Šekspira u nesrećan brak.“

Jedna inspiracija za Agnesinu intuitivnost dolazi upravo iz tih ponovnih čitanja Šekspirovih drama.

“U dramama postoji mnogo predskazanja, poput onij u ‘Juliju Cezaru'“, kaže O’Farel.

Znanje Agnes o biljkama i lekovitim napicima ima paralelu u dramama, naročito u monologu Ofelije u „Hamletu“ kada ona izgleda da gubi razum i deli cveće i biljke drugim likovima, uz reči poput “Ruzmarin je za sećanje: moli se, voli, pamti“.

„Čitala sam da je svako domaćinstvo u to vreme imalo baštu za lekovito bilje. I bila je odgovornost žene u kući da zna kako da pravi lekove i leči bolesti. To nije bilo nešto što su muškarci znali“, rekla je spisateljica.
Ona zamišlja Šekspira kako se oslanja na stručnost svoje žene.

Džesi Bakli je Agnes predstavila onakvom ženom kakvu bismo, piše BBC, želeli da je Šekspir imao – izuzetnom na svoj način.

Toliko je neobična da se u filmu šuška da je, kako joj Šekspirova majka govori, “dete šumske veštice”. Pametna je, snažnog mišljenja i dovoljno razumna da vidi kako njen muž mora da sledi umetnički poziv u Londonu.

To je žena u koju bi genije mogao da se zaljubi.

Činjenica je da se njih dvoje udaljavaju kada Šekspir ostavlja porodicu u Strafordu na Ejvonu i odlazi da stvara u Londonu.

Hamnetova smrt je, s druge strane, pod velom misterije.

Veliki poznavalac Šekspira Stiven Grinblat u eseju „The Death of Hamnet and the Making of ‘Hamlet'“ vidi direktnu vezu sa predstavom, čak i dalje od odjeka Hamnetovog imena.

U filmu, kada Agnes putuje u London da sama pogleda predstavu – još jedan fiktivni momenat – vidimo kako glumcu koji igra Hamleta daju kostim i boju kose koji ga čine sličnim Hamnetu.

Važnost kastinga tu se još jednom istakla – Hamneta i Hamleta na sceni igraju dva rođena brata.

U ovoj interpretaciji, predstava nije samo način da Šekspir kanalizuje svoj gubitak. Igrajući duh Hamletovog oca, on se oprašta od sina na sceni, onako kako to nije mogao u stvarnom životu.

Ali ne treba nikada zaboraviti – na ovo remek-delo su uticali i drugi faktori, i književni, kulturni, politički.
„Veze između stvarnih događaja i Šekspirove umetnosti su samo spekulacije, koliko god bile intrigantne,“ ističe šekspirolog Dejvid Skot Kastan, piše portal N1