Čovek je pred vratima sopstvenoga pakla

– Želja da napišem ‘Doktora Arona’ traje još od sedamdesetih godina prošlog veka. Doktor Aron se javljao i na stranicama nekih mojih prethodnih romana i knjiga – u ‘Nožu’, ‘Molitvi’, a naročito u ‘Ruskom konzulu’ i u „Meti“. Doduše, progovarao je kroz neke druge ljude, a ne kao doktor Aron, iako je to bio on. Evo, napokon se rodio i dobio svoju knjigu.

Ko je, u stvari, bio doktor Aron?

– Za lik doktora Arona inspirisao me je jedan moj prijatelj, čudni, neobični i pametni čovek, profesor Univerziteta, neuropsihijatar, s kojim sam se družio petnaestak godina. On je zaista i u stvarnosti oko sebe okupljao tadašnju intelektualnu elitu ondašnje Jugoslavije. Bio je neka vrsta stožera oko koga su se okupljali svi, i oni koji su vladali, i oni koji su pali s vlasti, i oni koji su bili tadašnja opozicija, odnosno disidenti. On je bio čudak, malo na zemlji, a uglavnom na nebu, među zvezdama. Pokušavao je da tim najpametnijim ljudima tadašnje Jugoslavije nametne traženje odgovora na pitanje svih pitanja, kako je on govorio: ko smo mi? Da nismo možda neko priviđenje, da nije sam život priviđenje, da nije kosmos priviđenje? Postoji li vrhovni zakon, vrhovni um? Međutim, kao da je govorio zidovima. Svi ti najumniji ljudi tadašnje Jugoslavije tragali su za odgovorom na neka druga pitanja, po njima centralna i najvažnija: ima li Titu leka kad je otišao u bolnicu, gde će biti sahranjen, ko će nositi kovčeg, ko će mu sve doći na sahranu, šta će biti sa zemljom posle Tita i taj moj prijatelj je bio očajan i svaki dan je psovao.

Radnja romana smeštena je u period uoči i neposredno nakon Titove smrti. Moram da priznam da sam očekivao da se radnja produži do devedesetih i tadašnjih dešavanja. Zašto ste mu dali tako malo vremena u knjizi?

– Mislim da je on produžio do devedesetih i da je nastavio posle devedesetih. Tačno je da doktor Aron u romanu umire u septembru osamdesete, ali on umire, uveren sam, tek krajem devedesetih. Mislim da je umro u budućnosti, još one noći kad je uspeo da dođe do kapije vremena. Sećate se da on svojim posetiocima pred smrt kaže da je gotovo, misleći na Jugoslaviju, i da dolazi veliki cirkus slonova. On je video unapred taj cirkus slonova, video je i da će neki slonovi da lete na šahu, neki na srpu, neki na belim pečurkama, a da onaj najveći slon neće imati glavu. Ubeđen sam da je po povratku iz prošlosti otišao u budućnost da malo bolje zagleda slonove, i tek tada je umro.

Šta je on to video?

– Video je sve ono što se događalo u poslednjoj deceniji 20. veka. Njega to nije mnogo čudilo. Aronova teorija bila je ruganje budalama, kako je on govorio, koji stalno blebeću o budućnosti. Po njegovom mišljenju, budućnost ne postoji zato što će svaka budućnost kad dođe da prođe i postane prošlost. A obrnuti smer je nemoguć. On je verovao da je prošlost kosmička crna rupa koja usisava i guta svačiju budućnost.

U delu romana „Eureka“, po povratku iz Jerusalima, doktor Aron započinje ozbiljnu raspravu na temu postojanja Boga. S obzirom na to da je inspirisan stvarnim likom, da li je ta rasprava dokumentovana?

– Ne. Pisac unosi sebe u svaki lik. Pošto je centralni lik romana taj čudni, čarobni doktor koji psuje, vređa, nipodaštava i šokira drskošću svojih ideja i razmišljanja, onda sam ja kao pisac sebe lično najviše ugradio u taj lik i ja bih to sporenje Arona s Aronom mogao nazvati sopstvenim sporenjem sa sobom. Naravno, od tih sedamdesetih i osamdesetih, kad sam se družio s tim čovekom, prošlo je dosta godina i zbili su se neki događaji koji su šokantno potvrdili ono što je taj moj prijatelj tada govorio, a svi koji su ga slušali govorili su da je lud. Primera radi, on je šezdesetih godina prošlog veka na Neuropsihijatrijskoj klinici u Beogradu došao na ideju da od ćelije živoga psa napravi repliku. On nije umeo da to precizno formuliše i da kaže DNK, ali je meni pokazivao neke sveske, šifre, i govorio da je u svakoj ćeliji čovek, iz svakog živog bića kompletno živo biće, i da on to dobro zna, da je to on video. Gde je video – nije hteo da kaže. Verovao je, i to u romanu piše, da čak u pepelu ostaje taj zapis i da se iz pepela čoveka jednog dana može reprodukovati čovek. Danas, dok mi pričamo, hiljade i hiljade žena širom sveta oplođuju se vantelesno i niko u tome ne vidi nikakvo čudo. Svima je to normalno. Ali, kad otvorimo Novi zavet i pročitamo da je Marija vantelesno začela sina, onda se veliki protivnici Boga i zaljubljenici u svog boga koji se zove evolucija, hvataju za glavu i sa prezrenjem odbacuju takvu mogućnost.

U periodu u kome se nalazi, vaš doktor Aron se obraća većini koja je neverujuća. Kao pisac ovog romana, kojoj se čitalačkoj publici vi obraćate danas kroz lik doktora Arona?

– Manjini koja misli. A nikada se nije manje mislilo. Čovek je pred samim vratima sopstvenoga pakla. Spreman je da stvori Frankeštajna, koji će biti jači od njega. Nazirem mu već konture. To su kompjuteri, čipovi, sila tehnike koju stvara čovek i koja počinje da vlada njime i da čak bude pametnija od svoga tvorca. Zastrepeo sam pre nekoliko godina kada je kompjuter pobedio Garija Kasparova, svetskog šampiona u šahu. Kad već tvrdimo da iznad našeg uma nema uma, onda mi poručujemo kosmosu da smo mi bog, sa svim njegovim tvoračkim svojstvima, pa ćemo, eto, da se oprobamo stvarajući svoje frankeštajne. Obaveza i literature i filozofije je da se hrabro upusti u odbranu čoveka od čoveka. Čini mi se da ono što upravo čoveka čini čovekom, nije neuništivo, već da umire sa njim. To je tema kojom se bavim od studentskih dana. Najintimnije, najbolnije o tome razmišljam, i to me uvek najviše muči. Bog muči Ivana Karamazova, i on to priznaje. Čak i kaže: ‘Ima li ga, ili ga nema’. To je pitanje svih pitanja, a ne hoće li Titu otkinuti nogu i šta će biti sa štafetom. Taj moj doktor Aron je imao nesreću da živi u jednom vremenu gde su vrhovne vrednosti bile potpuna negacija svega onoga za čim je on tragao i o čemu je razmišljao.

Ta manjina koja misli i kojoj se ovim romanom obraćate, s godinama je sve manja i manja?

– Ako je neko manjina, to još ne znači ništa. Možda je baš to ona ubedljiva većina. Uvek je zrnce zlata vrednije od vreće pleve. Nisam ja daleko od one vizije doktora Arona da je u početku ceo vidljivi kosmos bio manji od kokošjeg jajeta. Taj vrhovni um, na tu veličinu, sabio je jalove energije – i toplotnu, i gravitacionu, i energiju zračenja, i atomsku energiju – i u jednom trenutku zagrejao ju je do pucanja. Ko ne razmišlja o Bogu i ko nema hrabrosti da razmišlja i o tome ko je, eventualno, i kako stvorio Boga, lično mislim da i ne razmišlja.

A kako vi razmišljate po tom pitanju?

– U meni se bore nada i strah. Nada da ima Boga i strah da ga nema. Zato mi je od svih likova u romanu najbliži doktor Aron. On čak pribavlja dokaze da Boga ima. Pitanje je šta će biti kad umrem, hoće li i te čudotvorne moći mozga da umru, hoće li mi umreti misao. I onda se uplaši. On je ceo život posvetio nadi da vrhovni um postoji, toj avanturi otkrivanja i dokazivanja, da bi se na kraju života uplašio smrti i to na jedan ekstreman način, što nije hteo da sakrije.

Fiktivni i stvarni likovi

– Krenula su već neka nagađanja, pred kojima sam nemoćan. Zovu me i pitaju, da li je doktor Aron taj i taj. Drugi navode neke druge ljude, koje su prepoznali u nekim likovima. Ja mogu samo da kažem da su to likovi iz romana, koje sam ja stvarao. Neka svako prepoznaje koga hoće, a ja prepoznajem samo svoje likove. Zamislite nesreću da niko nikog nije prepoznao i da je to samo neki mrtav lik, koji ne može da izađe iz korica knjige. Ako ne može da izađe iz korica knjige, onda je to katastrofa i za lik i za pisca.

Ceo sadržaj u četiri stiha

– Nemoguće je baviti se pisanjem, a ne ugledati se na Dostojevskog, Tolstoja, Bulgakova, Markesa, na sjajnu plejadu latinoameričkih pisaca, na Crnjanskog ili na Njegoša. Iz Luče sam uzeo četiri stiha koji su moto i sadržaj ‘Doktora Arona’. Možda bi ceo sadržaj ovog mog romana stao samo u jednu onu Njegoševu: ‘Ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna’