Da li je muški rod polno nemarkiran?

Međutim, zahtevi za standardizaciju jezika rodne ravnopravnosti još se ne uvažavaju, preporuke za njegovu upotrebu nisu otišle dalje od nezavisnih institucija poput Zaštitnika građana, a jedan od razloga su suprotna stanovišta u lingvistici.

Rodno osetljivi jezik obično se vezuje za upotrebu ženskog roda imenica koje znače zanimanja i titule, ali on svakako nije samo to. Ove imenice su još i najmanji problem. Osim što se nekome ne sviđa kako zvuči prevoditeljka, pedagoginja ili pedagoškinja, vozačica, pandurka, drugih smetnji za njihovo korišćenje nema, kao ni za njihovu standardizaciju. Individualno jezičko osećanje, a ničije nije sporno, ne može da bude iznad potrebe da se adekvatno imenuju pojmovi. Najpre gramatički razlozi zahtevaju ženski rod, jer ne može Doktor je rekla, o čemu je svojevremeno pisao Egon Fekete. Ovih dana u Politici piše i Rada Stijović o tome da su nam ove imenice neophodne, da ih treba graditi, ali voditi računa „da se to radi na gramatički prihvatljiv način“. Ona kaže da „nema razloga da od imenice trener ne uspostavimo trenerku ili trenericu, od sudija – sudinicu ili sutkinju…“ Mnoge od ovih reči, poput šefice, advokatice, već se nalaze u Rečniku MS, a i ostale će doći kad se lingvistika bude njima pozabavila i utvrdila koje su valjano izvedene (da li će, recimo, biti psihologinja ili psihološkinja, ili će se obe prihvatiti).

Oko ovih pitanja nema većih neslaganja u nauci. Glavna tačka spora feminističke lingvistike i srbista jeste – neutralnost muškog roda. Može li muški rod da bude polno nemarkiran? Naši normativci imaju čvrst stav da muški rod ima generičku vrednost, da je pored potrebe za ženskim rodom važna i „potreba da postoji i mogućnost upotrebe opšteg naziva bez obzira na pol njime označenog lica“… U srpskom jeziku „tu funkciju opšteg naziva dobile su imenice muškog roda, što je gramatička činjenica koju ne treba politizovati“, pisao je E. Fekete 2008, čije mišljenje dele Ivan Klajn, Predrag Piper, Rada Stijović, da pomenemo samo neke, što je uostalom i zvaničan stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

S druge strane, feministička lingvistika (možda je bolje reći kritička s obzirom na predrasude prema feminizmu) tvrdi da se u srpskom jeziku, koji ima gramatičku kategoriju roda, za razliku od engleskog, na primer, ne može govoriti o neutralnom rodu. Jedan od argumenata koji pokrivaju takav zaključak daju psiholingvistička istraživanja koja su pokazala da pri spominjanju zanimanja ili titula u muškom rodu većina ljudi najpre pomisli na mušku osobu. Time je „lingvistička činjenica“ da je muški rod neutralan praktično opovrgnuta, jer ne možemo da budemo sigurni da onaj ko izgovara mušku imenicu ima u mislima i žensku osobu, kad imamo „samo jezički materijal na osnovu čega sudimo o mišljenom“, kako kaže Svenka Savić. Upotrebom muškog roda kao neutralne forme žene se marginalizuju i zato bi bilo korektnije koristiti rodno diferencirani jezik. Na primer, ne treba u poslovnim oglasima mesta za čistačicu ili kuvaricu označavati isključivo u ženskom rodu (što ovde nema muškog roda kao neutralnog?), a više pozicije kao direktor, profesor, pedagog imenovati samo u muškom.

Možda je gramatici zaista potreban neutralni rod, pa bi joj sad ova druga činjenica samo unela zbrku, ali argumenti koje iznosi feministička lingvistika ne treba da se ignorišu. Svakako je lakše negirati jezičku diskriminaciju nego iznova promišljati gramatiku i jezičku politiku.