Da li je završen bojkot NIN-ove nagrade?

Odluku da povuku svoja dela iz konkurencije za NIN-ovu nagradu obrazložili su rečima da o priznanju odlučuju “što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi“, i da će se tako “neminovna propast jednog, nekad relativno slobodoumnog, a danas gotovo maloumnog priznanja, ubuduće odvijati bez njih”, piše Nova.rs.

A oni su bili: Miro Vuksanović, Vladimir Tabašević, Muharem Bazdulj, Igor Marojević, Emir Kusturica, Vladimir Kecmanović, Slobodan Vladušić, Nikola Malović, Dejan Stojiljković, Ljubica Arsić, Đorđe Pisarev, Sava Damjanov, Milan Ružić, Laura Barna, Lidija Jelisavčić Ćirić, Marko Krstić, Slaviša Pavlović i Franja Petrinović.

No, za neke od potpisnika bojkota NIN-ova nagrada očigledno odavno više nije “maloumna”, niti o njoj odlučuju nekompetenti ljudi, kakvi su, po njima, onomad bili novinarka i urednica na RTS-u Marija Nenezić, pesnik, esejista i urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“ Branko Kukić, filozof i kritičar Ivan Milenković, pesnik i književni kritičar Marjan Čakarević i pokojni kolumnista, kritičar i urednik Kulture nedeljnika „Vreme“ Teofil Pančić.

Bojkot je, samo godinu dana nakon što je započet, okončao Franja Petrinović naišavši na osude kolega. No, prošle godine „pridružili“ su mu se i pisci koji su bili među najglasnijima u osporavanju žirija i same nagrade – Dejan Stojiljković i Muharem Bazdulj. Da definitivno razloga za bojkot književnog priznanja nema od kad je prošle godine ustanovljen nov žiri u kom su Aleksandar Jerkov, Adriana Marčetić, Vladimir Gvozden, Mladen Vesković i od pre nekoliko meseci Jelena Mladenović umesto Tamare Mitrović, očigledno je kad su posredi Stojiljković i Bazdulj.

Jer, ponovo su svoje romane „Dorćolski rekvijem“ i „San Antonio“ prijavili na konkurs za nagradu. Takođe, i još dvoje bojkotaša – Laura Barna („Frau Beta“) i Igor Marojević („Etno“). Tako je među 195 pristiglih romana na konkurs, uz knjige nekadašnjih laureata nagrade, čak četiri dela bivših zagovornika bojkota.

Pesnik i književni kritičar Marjan Čakarević, svojevremeno deo tog “prokaženog NIN-ovog žirija” protiv kog je ustalo 18 pisaca, ne želi naširoko da komentariše to što su neki završili s pobunom:

– Nisam razmišljao o nekadašnjim bojkotašima, bilo pa prošlo: ako su slali, bili su slanju skloni – odsečan je Čakarević za Nova.rs.

I dok Laura Barna nije želela da priča o okončanju pobune, a Muharem Bazdulj se nije javljao na telefon, drugu godinu zaredom učesnik konkursa za književno priznanje Dejan Stojiljković kaže za Nova.rs da mu je prijatelj nedavno rekao kako je „bojkot NIN-ove nagrade poslednja velika polemika u srpskoj književnosti u 21. veku“. Jedan od nekadašnjih inicijatora i glavnih zagovornika tog bojkota smatra da polemike u književnosti, ko god bio u pravu, treba da postoje. U suprotnom, tvrdi Stojiljković, pretvaramo se u Domanovićevo “Mrtvo more”.

– Što je još zanimljivije, bojkot je, pet godina kasnije, i dalje relevantan, jer vidim da je vest kada neki pisac izađe iz bojkota. To znači da nismo džaba krečili i da su postignuti određeni rezultati. Pre svega, u žiriju NIN-ove nagrade ne sede više nekompetentni politički aktivisti i filozofi opšteg tipa već ljudi koji prate književnost i razumeju se u nju. To pokazuje i činjenica da je odnedavno u žiriju, konačno, i neko iz Niša, književna kritičarka Jelena S. Mladenović, čiji rezime govori sam za sebe i u čije kompetencije se ne može sumnjati – smatra.

Potkusurivanje literature

Još jedan iz „tvrdog jezgra“ bojkotaša Igor Marojević koji je posle pet godina okončao štrajk ovog književnog priznanja za koje je svojevremeno govorio da je “izvikano i devalvirano”, takođe za Nova.rs pominje stručnost ovog žirija:

– Meni je od čak i od pitanja stručne upućenosti – koje je uz prosti uvid u CV-je pripadnika žirija ubedljivo na strani ovogodišnjeg žirija NIN-ove nagrade u odnosu na onaj iz 2020. i 2021. – još i bitnije pitanje ideološke (ne)ostrašćenosti, tačnije odnosa književnog arbitriranja prema pitanju ideologije u književnosti. Znamo da postoji sartrovski pristup u kojem je književnost, posebno prozna, apriorno služinče ideologije, ali koji su njegovi razorni dometi?

Iako Marojević smatra da nije problem ako se pisac odluči na angažovanu literaturu – kao što ne bi smeo da bude problem ako bi pisao ideološki ravnodušno – jeste ako neko ko preuzima ulogu objektivne merodavnosti apriorno favorizuje krajnje ideologizovana dela:

– Nije stvar u tome što se forsira antifašistička i jugonostalgičarska prozna reč – niti je problem u jugonostalgiji, posebno ne u antifašizmu samima po sebi – ali je problem ako neko ko sudi o književnosti pritom favorizuje jugonostalgiju, kao što bi bio u forsiranju srbonostalgije, dakle svakog izraza u kojem bi književnost bila izgovor za ideološko ako ne i političko delovanje. U takvom, sartrovskom pogledu na svet i na književnost, aideološka i transideološka proza apriorno se tretiraju kao manje vredne, što je potkusurivanje literature koje posredno problematizuje pitanje njenog pukog opstanka. Žiri iz 2020. i 2021. godine je po mom uvidu bio u tom smislu preideološki a ovaj to nije, što je meni glavni razlog da mu pošaljem „Etno“, kao i da prethodnom ne pošaljem “Ostatke sveta“ – obrazlaže Igor Marojević.

A Dejan Stojiljković podseća da je roman, s kojim je zastupljen na konkursu – „Dorćolski rekvijem“ deo franšize „Konstantinovo raskršće“. Takođe i da je prethodni nastavak – „Serafim“ prošle godine, kad je prekinuo bojkot, ušao u širi krug. Ako tome doda da je 2009. godine „Konstantinovo raskršće“ bilo u najužem izboru za ovo priznanje, piščeva iskustva s NIN-ovom nagradom su, priznaje, generalno pozitivna.

– Ali takođe ne živim u zabludi i iluziji da srpska književna kritika želi da nagrađuje žanrovsku književnost i bestselere – kada se to i desi, onda je to incident, a ne pravilo. Realno, bar u mom slučaju, teško mi je da zamislim kako profesori fakulteta i kritičari obrazlažu zašto su dali nagradu romanu o vampirima i vukodlacima. S druge strane, navijam za neke svoje kolege, možda je vreme da konačno NIN-ovu nagradu dobije neko sa juga? Ili malo južnije. Ima tu dobrih pisaca i dobrih romana. Ovde u Nišu nam je nelegitimna gradska vlast prvo otela narodnu biblioteku i pretvorila je u stranačku prćiju i servis za podobne zavičajne polupisce. Časopis „Gradina“, star preko 120 godina je na aparatima, za održavanje života a nedavno je recentni lažni gradonačelnik sa svojom svitom polupismenih aparatčika izvršio desant na sajam knjiga u svrhu lične i stranačke promocije pa nam je i to preoteo. Uprkos toj i takvoj situaciji, Niš ima šta da ponudi srpskoj književnosti, a jug Srbije, svojom istorijom, jezikom i geografskim položajem daje piscima mogućnost da pišu netipične i zanimljive narative – smatra Stojiljković i sugeriše da, uprkos raznim usponima i padovima, NIN-ova nagrada, ostaje najrelevantnija bar kada je prisutnost u medijima u pitanju:

– Nijedna nagrada ne donosi knjizi i piscu takav publicitet i to je naprosto činjenica.

No, s tim stavom Stojiljkovića se, možda, ne bi složili neki… Nakon proglašenja 71. i ujedno još uvek aktuelnog laureata Marinka Arsića Ivkova i pisac i roman godine „NGDL“ pali su u zaborav. Otuda ove reči Marjana Čakarevića:

– Prošlogodišnji izbor potpuno je pao u zasenak studentskih i građanskih protesta, koji su se tada zahuktavali, a samo proglašenje dobitnika se poklapalo sa prvom velikom blokadom na Autokomandi. Očigledno je da ni pisac, ni knjiga, ali na prvom mestu žiri koji ih je izabrao, nisu bili na visini društvenog trenutka, jer su istog časa po proglašenju – zaboravljeni.

Klasici bez nagrade

Na to, ipak, Stojiljković ukazuje da se NIN-ova nagrada u javnosti percepira kao priznanje za pisca a ne za roman, i da priznanje ne dobija samo delo, nego njegov autor.

– I zato imamo toliko promašaja, u smislu da se nagrada neretko dodeljivala piscu a ne knjizi. Svetislav Basara je dobar primer, jer je drugu NIN-ovu nagradu dobio za jedan od svojih najgorih romana ali je svima bilo jasno da je to priznanje za zasluge i minuli rad. Imamo i drugačije paradokse: da pisac dobije nagradu za knjigu koja biva zaboravljena u roku od mesec dana i koje se danas niko ne seća da je uopšte odštampana a kamo li da je dobila neku nagradu, recimo, političar Saša Ilić i njegov roman čijeg naslova se ne sećam… Oskar Davičo je dobio čak tri NIN-ove nagrade za romane koji su danas predmet književne arheologije i svi ga pamte kao urednika i pesnika. Ali moramo da budemo realni, mi smo mala književnost i mali jezik, tako da je pojava remek-dela poput „Opsade crkve svetog spasa“ ili „Kad su cvetale tikve“ nešto poput pojave komete. Namerno pominjem ove dve knjige – jer nisu dobile NIN-ovu nagradu a opet su klasici naše književnosti. Da li se iko seća ko je u godini kad su izašle dobio NIN-ovu nagradu – pita Dejan Stojiljković i nudi odmah odgovor koji glasi – sumnjam.

A pre nego što žiri 25. decembra saopšti koja su dela ušla u širu selekciju Čakarević izražava nadu da će ovoga puta širi, uži i najuži izbori na dobar način pripremiti teren za proglašenje dobitnika:

– Nadam se i da će ona/on moći da taj teret odgovornosti lako ponesu. Gotovo 200 pristiglih romana na konkurs svedoče na prvom mestu o neupitnom statusu same nagrade, a potom i o neugasivoj ljudskoj težnji za (književnom) slavom, koja je otporna na sve društvene okolnosti. Samu produkciju sam premalo čitao da bih mogao da imam i favorite, a kamoli neko objektivnije mišljenje, ali ako se sudi po imenima onih koji su poslali, ovo bi mogla da bude dobra godina – zaključuje Marjan Čakarević.