Darko Bajić: Mladi danas ne žele da ćute – vreme je da ponovo počnemo dijalog

Darko Bajić gostovao je u emisiji 360 stepeni, i govorio o prvom Balkanskom festivalu filmske režije, koji se održava od 10. do 14. juna u Beogradu i situaciji u zemlji.

„U razgovoru sa studentima, shvatio sam snagu, želju da se stvari menjaju. Ono što je sigurno dobro je što su studenti na pravi način ukazali na to da država mora biti odgovornija za sve ono što se dešava“, rekao je reditelj za N1.

„Od početka svojih filmova, na svim konferencijama su me pitali ‘jel vreme za taj film’. Pa vreme je za festival, jer mi se čini da živimo u vremenima monologa, sa svih strana imamo zatvorene sredine koje pričaju svako na svoju stranu, svako o svojim idejama, razmišljanjima, a nikako da započne dijalog. Mislim da je bioskop mesto za pravi dijalog“, kaže on.

Na festivalu će biti 24 filma, od toga 17 premijera, a podeljeni su u tri programa.

„Imamo jedan zanimljiv festival, otvara mogućnost, dijalog, dijalog o tome da vidimo gde sad u ovoj celoj situaciji koju svi osećamo i vidimo, gde se mi nalazimo i kako se, da li se uopšte razlikujemo od drugih zemalja Balkana. Zato je važan, otvara dijalog, da se dopusti različitost mišljenja“, kaže on.

Govorio je o pokušajima da se „aktivno bavi problemima svoje profesije“.

„Utičući na svoje studente, govorio sam mi moramo da se za to izborimo, ne možemo dozvoliti da neko, ko god to bio, kaže ‘imate 0.67’, moramo da sednemo da se izborimo za to što je potrebno“, kaže.

Kako je rekao, kad posmatra 30, 40 godina unazad, shvata jednu stvar.

„Da moja generacija, i ona pre mene, posle mene, pa i ova generacija, u stvari je generacija koja nije mogla da iskaže više od 20, 30 odsto potencijala talenta koji je imala u sebi, zbog raznih stvari. Da je to bio osnovni problem, ja sam uvek studentima govorio da moraju da se izbore, da se nalaze u takvoj situaciji, žive u jednoj zemlji, imate uvek jedan broj poena manje, morate da se izborite sa time“, kaže on.

Strašno je važno, kaže Bajić, da „mlad čovek na studijama od profesora nauči da slobodu mora da ostvari“.

„Da za tu slobodu mora da se bori i da mora da pronađe u svom delu, u svom autorskom delu, mora da pronađe pravu energiju koja će komunicirati, da i na taj način saopšti oni što želiš da kažeš. Filmovi ne smeju da nemaju ideju, ne smeju da budu banalni, moraju da nose sve ono što ti nosiš u sebi. To je uvek bio dobar način da profesor zadrži svoj autoritet, a da na pravi način utiče i podstiče reditelje, studente“, kaže on.

Govorio je i o studentima.

„U razgovoru sa nekima od njih, shvatio sam snagu, želju da se stvari menjaju, ono što je sigurno dobro, dobro je što su studenti na pravi način ukazali na to da država mora biti odgovornija za sve ono što se dešava, ako braniš svoju vlast, da je odgovorno braniš, oni su tu da nam obezbede da možemo da se bavimo svojim profesijama, svojim životom, da imamo neke normalne egzistencije. Ukazivanje na probleme koji postoje je jako dragoceno, društvo počinje da biva odgovornije, desila se jedna stvar tokom šest meseci, desili su se monolozi, nema dijaloga, ne mogu da shvatim zašto tog dijaloga nema“, kaže on.

Osvrnuo se i na to da je „filmsku traku zamenila digitalna tehnologija“.

„Taj adrenalin koji vi doživljavate kada stvarate, da li snimate događaj ispred vas ili ga režirate… U Crnom bombarderu sam imao 3.000 statista, režirate demonstracije, gde veći adrenalin…“, kaže on.

Ističe da „morate da izazivate život u filmu da bi taj film imao svog smisla i da bi komunicirao sa gledaocima“.

„Ne smeju da izbegavaju adrenalin, provokaciju i vremena u kome žive, i scena koje režiraju. Ta kamera ako je tu, s njom mora da ulazi u vatru“, ukazuje.

Govorio je i o današnjoj generaciji.

„Imaju veliku sreću da žive u eksploziji tehnologije, a sa druge strane, mislim da su u nekom vremenu u kome su osuđeni na informaciju, o delu, o umetnosti, o emociji, o prijateljstvu, samo su informisani. Čini mi se da ne žive život. Zato je možda ovo što se dešava studentima sada izuzetno bitno za njihovu generaciju, jer je bitno da počinju da uzimaju stvari u svoje ruke i postavljaju određena pitanja“, kaže on.

Siguran je, navodi, da studenti koji su „prošli njegovu klasu i njegov dril, da ih je stalno učio da moraju da veruju u sebe“.

„I uvek tragaju za svojim talentom, da se bore u svim uslovima da dođu do filma i da filmom govore i ono što misle i da se trude da govoreći to što misle, praveći svoje filmove, ne pripadaju politici ni ovih ni pnih, da njihov angažman bude kroz film, da samim tim budu slobodi, da kad kritikuju mirne duše to rade“, kaže on.