Dejvid Bouvi – zvezda koja nikada nije pala

Međutim, tek nakon objave o smrti, kriptični stihovi o nevidljivim ožiljcima, anđelima i vaskrsenju dobili su svoj puni, tragični smisao, piše Večernji.hr.

Majstor teatralnosti i večne transformacije kao da je režirao svoj poslednji čin, pretvorivši sopstvenu smrt u umetnost — oproštajni dar svetu koji je decenijama zaduživao. Njegov bliski saradnik Toni Viskonti potvrdio je ono što su svi naslućivali — „Blackstar“ je zaista bio Bouvijev pažljivo osmišljen rekvijem.

„Uvek je radio ono što je želeo da radi i želeo je to da uradi na svoj način i na najbolji način. Njegova smrt ne razlikuje se od njegovog života — to je umetničko delo. Snimio je Blackstar za sve nas kao poklon. Godinama sam znao da će to učiniti. Samo što nisam bio spreman na to. Bio je izuzetan čovek, pun ljubavi i života. Uvek će biti sa nama. A sada bi bilo prikladno zaplakati“, napisao je tog tužnog 10. januara 2016. godine Viskonti na svom Fejsbuku.

Deset godina kasnije, čini se da je popularni internet „mim“ o svetu koji je skrenuo s putanje nakon Bouvijeve smrti sve manje šala, a sve više bolna istina. Njegova smrt nije označila kraj, već početak njegovog novog, posthumnog života u kojem je, kroz nepregledan niz reizdanja i arhiva, prisutniji nego ikad.

Rođen kao Dejvid Robert Džouns u londonskom Brikstonu, odrastao je u obližnjem Bromliju, gde je rano pokazao interesovanje za umetnost. Ključnu ulogu u njegovom odrastanju imao je deset godina stariji polubrat Teri Barns koji je, uprkos dijagnozi šizofrenije i vremenu koje nije provodio kod kuće već u mentalnim ustanovama, malog Dejvida upoznao s pojmovima poput budizma i okultizma, ali i sa poezijom Vilijama S. Berouza, kao i sa modernim džezom koji je u velikoj meri uticao na Bouvijev muzički izraz.

Nažalost, nakon duge borbe sa šizofrenijom, Terijev život tragično je okončan samoubistvom 1985. godine, a ta porodična tragedija duboko je obeležila Bouvija i postala inspiracija za pesmu „Jump They Say“, objavljenu na albumu „Black Tie White Noise“ iz 1993. godine.

Bouvijevu personu su, osim tragične smrti brata, definisala dva događaja iz rane mladosti. Prvi je bila školska tuča s prijateljem Džordžom Andervudom, koji mu je prstenom trajno oštetio zenicu, stvorivši iluziju očiju različitih boja, što je postalo njegov zaštitni znak.

Drugi događaj bila je odluka da promeni prezime. Naime, kako bi izbegao zabunu s Dejvijem Džounsom iz popularne grupe The Monkees, inspiraciju je pronašao u junaku Teksaške revolucije Džimu Bouviju, tačnije u njegovom čuvenom nožu sa zakrivljenim sečivom i podrezanim špicem — simbolu borbe i oštrine.

Nakon nekoliko neuspešnih singlova i debitantskog albuma koji nije ostvario komercijalni uspeh, 1969. godina za Bouvija donosi prekretnicu. Singl „Space Oddity“, priča o fiktivnom astronautu Major Tomu, objavljen je samo devet dana pre sletanja misije Apollo 11 na Mesec, a BBC ga je iskoristio kao zvučnu podlogu za prenos tog istorijskog događaja, lansiravši tako Bouvija u orbitu slave. No, bio je to tek početak.

Početkom sedamdesetih, Bouvi je svetu predstavio svoj najpoznatiji alter ego, Zigija Stardasta, androgenog vanzemaljca koji je nosio neobične kostime i furao „fudbalerku“. Album „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars“ (1972) bio je kulturološki fenomen koji je definisao glam rock i Bouvija pretvorio u globalnu superzvezdu, a i sam Bouvi kasnije je rekao kako je „Zigi bio potpuno plastična, ali verodostojna rok-zvezda koja mu je stvorila karijeru“.

Iako su ga nazivali „rok kameleonom“, Bouvi je tu etiketu odbacivao. „Za mene je kameleon životinja koja se prerušava kako bi bila što sličnija okolini. Uvek sam mislio da radim upravo suprotno od toga“, izjavio je jednom prilikom.

I zaista, umesto da se prilagođava trendovima, Bouvi ih je stvarao. Nakon što je 1973. godine na sceni „ubio“ Ziggyja Stardusta, okrenuo se američkoj soul muzici, stvorivši stil koji je nazvao „plastic soul“, i snimio hit „Fame“ sa Džonom Lenonom.

Potom se, bežeći od zavisnosti i slave, povukao u Berlin, gde je sa Brajanom Inom snimio legendarnu „Berlinsku trilogiju“ — „Low“, „Heroes“ i „Lodger“ — avangardne albume koji su izvršili ogroman uticaj na post-punk i new wave. Svaka nova decenija donosila je novog Bouvija, a osamdesetih je sa albumom „Let’s Dance“, koji je producirao Najl Rodžers, postigao vrhunac komercijalnog uspeha i postao globalna stadionska zvezda.

Paralelno s muzikom, gradio je i impresivnu glumačku karijeru, birajući uloge koje su često bile odraz njegovih scenskih persona. Od vanzemaljca u filmu „Čovek koji je pao na Zemlju“ (1976), preko harizmatičnog kralja goblina Džareta u kultnom „Labirintu“ (1986), do upečatljive interpretacije Nikole Tesle u „Prestižu“ (2006), Bouvi je na platnu pokazivao jednaku svestranost i hrabrost kao i na pozornici.

Njegova karijera imala je uspone i padove, poput manje uspešnog perioda s bendom Tin Machine krajem osamdesetih, ali se uvek vraćao jači, relevantniji i korak ispred svih.

Njegov lični život bio je jednako fascinantan. Tokom sedamdesetih otvoreno je govorio o svojoj biseksualnosti, što je u to vreme bio izuzetno hrabar potez. Prvi brak sa Anđelom Barnet, s kojom je dobio sina, reditelja Dankana Džounsa, bio je buran, ali se 1992. godine oženio supermodelom Iman Abdulmadžid, s kojom je ostao u braku sve do svoje smrti.

Njihova veza bila je potpuna suprotnost njegovom prvom braku — čuvali su svoju privatnost i stvorili miran porodični život u Njujorku sa ćerkom Aleksandrijom „Leksi“ Džouns. „Mislili biste da je brak rok zvezde i supermodela nešto najbolje na svetu. I jeste“, rekao je jednom Bouvi, potvrdivši da je u Iman pronašao svoju srodnu dušu.

Nakon srčanog udara 2004. godine, Dejvid Bouvi povukao se iz javnosti, a njegova desetogodišnja ćutnja prekinuta je 2013. godine iznenadnom objavom povratničkog albuma „The Next Day“. Bio je to uvod u veliko finale.

Danas, deset godina nakon što nas je napustio, Bouvijeva zaostavština živi ne samo kroz muziku, već i kroz nebrojene umetnike koje je inspirisao. Njegov ogroman arhiv, koji broji više od 90.000 predmeta — od rukom pisanih tekstova do kostima — nedavno je pronašao svoj trajni dom u David Bowie Centru u Londonu, obezbeđujući da će buduće generacije moći da istražuju kreativni um ovog genija.

Zvezda sa naslovnice albuma „Blackstar“ nije se ugasila; samo je odletela nazad u svemir, odakle je i došla, ostavivši za sobom nasleđe koje je zaista izvan ovog sveta.