Ekskluzivno britanski glumac Dejvid Tjulis za Danas: „Šerlok nije junak, već čovek koji se plaši dodira“

Pamtimo ga kao genijalnog profesora Lupina u kultnom filmskom serijalu o najvoljenijem čarobnjaku na ožiljku, ali kako to is am u intervjuu za Danas otkriva, njegov novi Holms, koliko god voljen i cenjen bio već decenijama, nije ni genije ni mit.

On je – čovek.

Postoje uloge koje se igraju, i one koje igraju nas.

Za Dejvida Tjulisa, nova interpretacija Šerloka Holmsa pripada ovoj drugoj vrsti. Nije, kako kaže, želeo da „doda svoj pečat“ velikom detektivu – već da sagleda šta ostaje od legende kada se ona ogoli.

– Kada sam pročitao scenario, osetio sam nešto nalik strahu. Ne od lika, već od težine koju on nosi. Šerlok u ovoj seriji nije trijumf razuma. On je, u stvari, posledica. Posledica usamljenosti, posledica života bez pripadnosti. I to mi je bilo zanimljivo – ne to ko je Šerlok za svet, već ko je za sebe samog.

Serija „Šerlok i kći“ počinje tamo gde sve prestaje: u ćutanju jednog čoveka i u glasu jedne devojke. Mlada Amerikanka Amelija dolazi u London u potrazi za istinom o majčinom ubistvu, tvrdeći da je ćerka Šerloka Holmsa. Da li je? Nije ni važno. Važno je što mit počinje da treperi, a sve u šta smo verovali poljuljano je iz korena.

– Njihov odnos me podsetio na staru istinu: inteligencija je često samo način da se izbegne emocija. A Amelija unosi upravo to – poremećaj, dodir, toplinu. Šerlok koji se ne plaši krvi, ali se plaši dodira. To je suština.

Tjulis kaže da nije želeo da uđe u senku nijednog prethodnog Holmsa. Ni Kamberbača, ni Džeremija Breta, ni kinematografskih varijacija.

– Da bih mogao da igram, morao sam prvo da zaboravim. Zaboraviti sve što Šerlok ‘jeste’, i početi od onoga što ‘nije’. On nije junak. Nije ni genije u epskoj formi. On je čovek koji stalno iznova pokušava da nadmudri ono što je u njemu samom. U tom smislu, bliži mi je Hamletu nego Bondu.

Pitali smo ga da li je to uloga u kojoj čovek više razmišlja nego što igra?

– Da, ali samo ako verujete da je razmišljanje pasivno. Za mene, gluma je rad mišića empatije. Kada igrate Holmsa na ovaj način – vi ne rešavate slučajeve, vi rešavate sebe. I ne uspevate. I to je suština tragike.

Snimalo se na autentičnim lokacijama u Londonu – u Bejker ulici, starim viktorijanskim prolazima, na napuštenim peronima podzemne železnice. Sve to, kaže Tjulis, stvara osećaj da se lik ne glumi, već priziva.

– Kada stojite u mestu gde je neko maštao o Holmsu pre sto godina, osetite da niste prvi – i nećete biti poslednji. Lik je veći od nas. Ali svaki od nas mu daje drugu tamu, drugo ćutanje.

Uloga ga, kaže, nije podsetila na Šerloka, već na samog sebe.

– Mnogo sam igrao likova koji ne znaju gde pripadaju. Ali uvek sam u tome pronalazio nešto istinito – jer retko ko stvarno zna. Šerlok u ovoj verziji je čovek koji je savršeno sam, ali prvi put počinje da želi nešto drugo. Ne istinu. Ne rešenje. Nego odnos. I to ga plaši više nego bilo koji zločin.

Osvrćemo se na njegovu karijeru, od uloge u „Goli“ Majka Lija, preko profesora Lupina u „Hariju Poteru“, do uloge u „Fargu“, i pitamo ga – ima li nešto što ih povezuje?

– Svi su to ljudi koji pokušavaju da odgonetnu neki poredak. Ali ne svetski, već unutrašnji. Mislim da sam tokom karijere uvek više voleo lik koji ne razume, nego onog koji objašnjava. U tome ima više istine.

– U mom slučaju gluma nikada nije bila želja da budem neko drugi. Bila je način da bolje razumem ko sam ja. Ali problem nastane kada više volite te druge nego sebe.

Za Dejvida Tjulisa gluma nije bekstvo. Niti pozornica. Nego ogledalo. I ponekad, ono najokrutnije.

– Gluma te oplemeni, ali ti i oduzme. Naučiš da posmatraš svet sa svih strana, ali nekad zaboraviš da u njemu učestvuješ. Znam mnogo glumaca koji su briljantni u emociji – i užasno usamljeni u životu. To nije slučajno. Gluma traži celog čoveka. I uzme ga.

Na pitanje postoji li uloga koju još nije odigrao, ali o kojoj potajno mašta, smeška se kao neko ko zna da pitanje otkriva više od odgovora.
– Voleo bih da igram tišinu. Ne lik – tišinu. Čoveka koji ništa ne kaže, a sve se zna. Možda nekog starca koji posmatra kraj sveta, ili kraj nekog malog, ličnog sveta. Ne treba ni mnogo teksta. Samo da ćuti i gleda. I da gledalac razume sve. To mi je san.

Priseti se svojih početaka. Kaže da je maštao da jednog dana može da živi od onoga što voli.

– Nisam imao viziju Holivuda. Imao sam viziju da igram u pozorištu, da jedem dovoljno i da me neko pozove na kafu posle predstave i kaže – verovao sam ti.

Ima li još neki san za koji se vredi boriti?

– Da. Da ostanem dostojan svog posla. Da ne postanem parodija samog sebe. Da ne radim projekte iz potrebe za vidljivošću, već iz potrebe za istinom. U ovom poslu, kad pređeš pedesetu, najvrednije što imaš je integritet. Ne popularnost.

O vrednostima kaže: Postoji divna rečenica – što više znaš, manje ti treba. Tako je i sa životom. Sada mi je važnije da imam mir nego da imam priznanje. Važnija mi je nežnost nego slava. I najvažnije – da imam kome da se vratim kad skinem kostim.

O novim generacijama glumaca govori sa mešavinom poštovanja i blage sumnje:

– Brzina kojom neko danas postane zvezda, često je ista brzina kojom prestaje da bude glumac. Ne krivim njih – krivim sistem koji od talenta pravi valutu. Danas je važno imati sadržaj. A sadržaj nije isto što i umetnost. Društvene mreže su to potpuno pomešale. Vidljivost nije ista stvar kao dubina.

Na kraju, pitamo ga – postoji li još mesto u ovom svetu za pravu, staru glumu?

– Postoji. Nije više na naslovnicama. Možda ni na velikim festivalima. Ali postoji tamo gde čovek gleda drugog čoveka u oči, i poveruje mu – makar na tren. U tom pogledu, gluma još živi. I dokle god neko plače u zadnjem redu pozorišta – ona će disati.

O seriji kaže da će publici ponuditi i zagonetku i emociju.

– Nema tu epizode bez pitanja – ali prava pitanja nisu ko je ubica, već ko smo mi kada nas neko pita: ko si ti? U tome je najveća misterija. I zato volim ovu priču.

U jednom trenutku, pomalo stidljivo, kaže:

– Ako bih mogao da poželim nešto za ovaj lik, onda bi to bilo: da ga ne razumeju svi. Neka ostane nešto neraščišćeno. Jer neke stvari u životu ne žele da budu rešene. Žele da budu osećane.