Dina Mušanović za Danas o AFA nagradama, regionu i umetnosti: „Prirodno je da budemo uz studente, dosta je ćutanja i pognutih glava“

U konkurenciji za najbolju glumicu za AFA priznanje (Adriatic Film & TV Awards ili Adriatic Film & TV nagrade) našla se zahvaljujući ulozi Melise u filmu „Gym“ – potresnoj, ali i duboko ljudskoj priči o nasilju nad ženama, sistemskom ćutanju i hrabrosti da se progovori.

Za Dinu, koja je deo ansambla Kamernog teatra 55 u Sarajevu, ova nominacija je mnogo više od ličnog priznanja – ona je potvrda zajedničkog rada, timskog duha i umetničke snage regiona koji, uprkos političkim i društvenim podelama, nastavlja da stvara autentične, istinite priče.

Adriatic Film Awards (AFA), kao nova platforma koja povezuje filmske stvaraoce iz Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Slovenije, postaje važan prostor regionalnog dijaloga, saradnje i vidljivosti. Upravo o toj povezanosti, ulozi umetnika u vremenu kriza i značaju filma koji preispituje stvarnost, Dina Mušanović govori za Danas – otvoreno, hrabro i s verom u umetnost koja ima snagu da menja svet.

Kako ste doživeli nominaciju za Adriatic Film Awards i šta Vam ona znači u ovom trenutku vaše karijere?

– Nominaciju doživljavam kao veliku čast i priznanje, ne samo za nas koji smo nominovani, već i za filmove i serije koje predstavljamo. Naš posao je po prirodi timski i svaki uspeh zapravo pripada celoj ekipi – od glumaca, reditelja i scenarista do ljudi iza kamere, koji često ostaju nevidljivi, a bez kojih film ne bi postojao.

Zbog toga ovu nominaciju doživljavam kao zajedničku radost i potvrdu da je ono što smo napravili prepoznato. Čestitam svim svojim koleginicama i kolegama i celim srcem navijam za njih.

Šta Vam znači što je platforma festivala i nagrada uspostavljena na regionalnom nivou, povezujući umetnike iz cele Jadranske regije?

– Ovu platformu doživljavam kao pobedu svih nas. Za mene je cela regija moj dom – povezani smo jezikom, mentalitetom, emocijom i istorijom. Naša regija je trusna, pod stalnim pritiscima izolacije i prebrojavanja krvnih zrnaca, a upravo ovakve inicijative jačaju ono što je očigledno: svi smo isti, svi smo jednako važni.

Povezivanje je naša snaga i budućnost – kako profesionalno, tako i u životu. Adriatic Film Awards stvara prostor za saradnju, dijalog i vidljivost, a većina nominovanih dela zapravo je rezultat koprodukcija, što pokazuje da uspeh dolazi iz ujedinjenja snaga.

U vremenu sistematskog zanemarivanja kulture i umetnosti, ovakva platforma je naša najveća šansa da postanemo vidljivi i da pokažemo koliko kvalitetnih umetnika naša regija ima.

Tvorcima ove platforme želim da ne odustaju i da istraju po svaku cenu. Ovo je sjajna motivacija za sve nas, i verujem da će učesnici sadašnjih i budućih projekata svojim radom i kvalitetom sigurno opravdati ukazano poverenje.

Festival i AFA nagrade prepoznaju dela koja nas teraju da preispitamo sopstveni svet i društvo oko nas – koliko je, po Vama, važno da film i serija imaju takvu refleksivnu dimenziju?

– Film bez refleksivne dimenzije teško da može ostaviti dublji trag. Umetnost bi trebalo da nas uzdrma, da nas natera da se zapitamo – ne samo o drugima, nego i o sebi. Čini mi se da je to jedini način da film ima stvarnu snagu i društveni smisao: da nas podstakne da prepoznamo sopstvenu odgovornost u onome što gledamo.

Svako umetničko delo bi trebalo da nosi tu iskru preispitivanja. Zato i radimo to što radimo – jer nam je nešto važno, jer osećamo potrebu da damo glas onima koji ga možda nemaju. Da poručimo ljudima da nisu sami, da ih vidimo. Ako vlastodršci pokušavaju da utišaju njihov glas, mi smo tu da ga pojačamo – i to je, po mom mišljenju, suštinska misija i zadatak umetnosti.

„Gym“ se bavi temom nasilja nad ženama, koja je, nažalost, i dalje aktuelna u našoj sredini. Kako ste doživeli odgovornost da kroz Melisu prenesete ovu poruku?

– Od samog početka postojala je velika odgovornost, jer tema nije fikcija – ona je naša svakodnevnica. Melisa je napisana tako da pokaže koliko je hrabro, ali i bolno, progovoriti o nasilju i zauzeti se za sebe.

Njen pokušaj da Adu prijavi policiji i naiđe na nerazumevanje od strane onih koji bi trebalo da je zaštite – jer su zbog toga tu – nažalost je istiniti odraz stvarnosti.

Svi znamo za brojne slučajeve u kojima je sistem zakazao i, umesto da zaštiti žrtvu, zapravo dao prostor nasilnicima da nastave. Kada policija, umesto da reaguje, predloži žrtvi da „njen problem pokuša da reši neko unutar porodice“, postaje bolno jasno koliko je sistem postavljen tako da više štiti izvršioce nego oštećene.

To je upravo ono što film pokazuje – koliko lako guramo stvari pod tepih i kako iznova pokušavamo da potisnemo ono što nas se tiče. A dok to radimo i ćutimo, nasilje se nastavlja i svi postajemo saučesnici.

Film balansira između mračne realnosti i specifičnog humora – kako ste u svojoj izvedbi sačuvali ozbiljnost teme, a istovremeno verodostojnost lika?

– Film je prožet humorom koji je reditelj već izgradio na papiru, u scenariju, a koji se tokom snimanja s glumcima prirodno dodatno razvijao. Deo priče o Melisi bio je više u domenu gorko stvarnog.

Pokušala sam da zadržim autentičnost i unutrašnji nemir njenog lika. Kontrast između humora i njene borbe je ono što film čini bliskim stvarnosti.

Kako film poput „Gyma“ može otvoriti dijalog o nasilju i posledicama prećutkivanja, u društvu gde ignorisanje problema često produbljuje crnu statistiku?

– „Gym“ pokreće dijalog tako što ne nudi jednostavna rešenja. Pokazuje kako ćutanje postaje saučesništvo – kako pasivnost ubija jednako kao i nasilje.

Kada se publika suoči s tim ogledalom, makar i kroz fikciju, to može biti značajan korak ka promeni. Nije poenta da izađemo iz bioskopa „lakši“, već da izađemo svesniji, s dubljim razumevanjem stvarnosti i sopstvene odgovornosti.

Vaš lik u filmu, Melisa, ukazuje na nasilje i nepravdu u svom okruženju. Pratite li situaciju u Srbiji, gde su vaši kolege među prvima stali uz studente i preuzeli deo društvene odgovornosti na svoja pleća? Smatrate li da je i to danas deo uloge glumca – da ne bude samo izvođač, već i glas koji ukazuje na nepravdu u društvu?

– Mislim da je to pre svega odgovornost umetnika – ko će, ako nećemo mi? Umetnost jeste prostor kroz koji možemo govoriti o stvarima koje bole, ali ponekad to jednostavno nije dovoljno. Logično je i prirodno da budemo među prvima koji će stati u redove odbrane – uz studente, uz ljude koji traže promenu.

Ne možemo braniti istinu na sceni ili ispred kamere ako je ne branimo u stvarnom životu. Dosta je ćutanja i pognutih glava. Svedoci smo ogromne nepravde u celom svetu, dehumanizacije, genocida u Gazi.

Ako umetnost išta vredi, onda mora imati hrabrosti da se ne skloni pred tim temama – jer ćutanje nas čini saučesnicima.

Iskreno, nisam ništa manje očekivala od kolega. Na tome im ne treba čestitati – jer su svesni da u ovako nakaradnom sistemu time stavljaju na kocku i svoj posao i egzistenciju, ali su u ovom ključnom trenutku istorije izabrali biti na pravoj strani. I to je najveći oblik hrabrosti i dostojanstva.

Koji su vaši trenutni profesionalni planovi i projekti na kojima radite ili želite da radite u narednom periodu?

– Trenutno nemam ništa konkretno dogovoreno, ali iza mene je plodan i intenzivan period rada, ispunjen lepim i značajnim projektima. Neizvesnost u pogledu novih angažmana nije mi uvek najugodnija, ali možda je to lekcija koju trenutno moram naučiti – da je prihvatim na najpozitivniji način i vidim iza nje mogućnost za sjajne stvari.

U teatru, čiji sam član ansambla, Kamerni teatar 55, čeka me gust i sadržajan repertoarski program. Volim sve predstave i radujem im se. Posebna radost su mi zakazana gostovanja, među kojima će uskoro biti i festival u Užicu, sa predstavom Ljubavnice, koju je režirala fenomenalna Jovana Tomić.