Potresna priča iz Srebrenice „Dnevnici mog oca“ ušla u trku za italijanski Oskar

Film je imao svetsku premijeru na festivalu Visions du Réel 2024 i do sada je doživeo više od 100 projekcija, piše Radio Sarajevo.

„Film je nastao iz nužnosti da razumem ono što se desilo meni i mojoj porodici tokom rata, i pre svega, da dam smisao sadržajima koje je moj otac zapisivao i snimao.“

Tokom rata u Srebrenici, u zaštićenoj zoni UN-a, moj otac Bekir Hasanović zamenio je zlatni dukat za jednu VHS kameru.

Zajedno s prijateljima, osnovao je amatersku TV ekipu Džon, Ben i Boys, beležeći svakodnevicu ljudi koji su nastojali da zadrže prisebnost u abnormalnim okolnostima. Kreativni proces bio je za mene istinska terapija i alat, usudio bih se reći, za delimično prevazilaženje sopstvenih trauma“, poručio je Ado Hasanović.

U nastavku prenosimo tekst Hasanovića o Dnevnicima mog oca:

„Dnevnici mog oca“ je dokumentarni film o mom ocu, Bekiru Hasanoviću, amaterskom snimatelju koji je beležio svakodnevni život u Srebrenici tokom teških ratnih godina u Bosni i Hercegovini. Moj otac je jedan od retkih muškaraca koji su preživeli takozvani Marš smrti, stotinu kilometara dug put kroz šumu kojim je oko 15.000 Bošnjaka pokušavalo da pobegne pred srpskim snagama koje su ih želele ubiti. Marš je započeo u Srebrenici, a završio se u Tuzli, ali je manje od polovine muškaraca uspelo da preživi.

Moj otac nikada nije želeo da govori sa mnom o tome kako je preživeo genocid u Srebrenici. Svaki put kada nije odgovarao na moja pitanja, imao sam podršku majke Fatime, koja je uvek bila spremna da podeli detalje iz naše prošlosti i ohrabri mog oca da mi ispriča kroz šta je prošao.

Imao sam samo šest godina kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini i ne sećam se mnogo toga. Dugo sam pokušavao da zaboravim detinjstvo i, baš poput oca, nisam želeo da se suočim s prošlošću – odbacivao sam je. Sve se promenilo 2016. godine, kada je moj otac doživeo srčani udar. Srećom, preživeo je i od tada sam počeo da ga snimam kamerom.

Svaki put kada bih se vraćao kući, uzimao sam kameru i postavljao mu pitanja na koja nikada nisam dobio odgovore. Pred kamerom se uvek pokazivao drugačijim – neraspoložen, ponekad je bilo gotovo nemoguće biti u njegovoj blizini. Nisam odustajao. Zidovi koje je podizao terali su me da budem sve kreativniji, da pronalazim nove načine da ga snimim.

Na kraju krajeva, i on je nekada bio snimatelj i filmski autor. Starom Panasonic kamerom snimio je mnogo materijala, uglavnom nasumične trenutke iz svakodnevnog života male i krhke zajednice kojoj je pripadao. Uključio je i svoje prijatelje: Izeta, zvanog Ben, i Nedžada, zvanog Boys, koji su bili deo filmske ekipe s kojom je snimao kratke filmove – drame, ali i, koliko god to zvučalo neobično, komedije.

Međutim, sećanja mog oca ne svode se samo na to. Od 7. jula 1992. godine, kada je njegov brat Piro poginuo nagazivši na minu, vodio je dnevnik u koji je pisao svakog dana sve do odlaska u Tuzlu, odnosno do polaska na Marš smrti. Postoji šest dnevnika koji su iz majčinih ruku došli u moje. Moja namera u ovom filmu jeste da spojim te dnevnike s materijalom koji je moj otac tada snimio, kao i s materijalom koji sam ja snimao.

Jedna od neverovatnih stvari u ovoj priči jeste to što dnevnici nisu došli do moje majke iz ruku mog oca, nego iz ruku druge žene, Seke. Moj otac se tokom boravka u Srebrenici zaljubio u nju, dok smo ja, sestra, brat i majka bili u Tuzli. Kada je krenuo u beg, ne znajući da li će preživeti marš, predao joj je dnevnike uz molbu da ih, ako on ne preživi, dostavi njegovoj porodici. Iako je preživeo, Seka je dnevnike predala mojoj majci, koja ih je, uprkos velikom bolu, brižno sačuvala i skrivala od mene sve do pre nekoliko godina.“

Čitanje očevih dnevnika rasplakalo me je, ali me, iznenađujuće, i nasmejalo. Ono što je proživeo deluje nestvarno, gotovo nadrealno. Najviše me je fasciniralo to što je iz dana u dan beležio sve što mu se dešavalo. Stotine stranica ispunjenih njegovim mislima, zapisima o bednom životu koji su on i mnogi drugi Bošnjaci bili prinuđeni da žive, ali i stalnim osećajem nesigurnosti – niko nije znao koliko će još preživeti.

Film se fokusira na nemogućnost komunikacije, na nesposobnost oca i sina da razgovaraju o ratu. Bekir nikada nije želeo mnogo da govori o tom periodu svog života; znao je da mi kaže: „Pre nego što me pitaš, idi, pročitaj dnevnike i pogledaj VHS kasete“, ali je isto tako govorio: „Sine moj, ja ću umreti, a ti još nećeš završiti ovaj film.“

Bio je u pravu. Dana 22. juna 2020. godine moj otac je doživeo srčani udar i preminuo u 58. godini.

Njegova smrt bila je najteži trenutak u mom životu, osetio sam najveću moguću bol. Nije bio samo moj otac – bio je prvi koji me je naučio kako se drži kamera. Ovo je moj način da mu zahvalim i da ga slavim.

Dnevnici mog oca pričaju priču o ocu i sinu koji su preživeli genocid u Srebrenici, ali se nikada nisu suočili s onim što su proživeli. Ta osetljiva i emotivna nemogućnost komunikacije prikazana je kroz materijal iz tri različita izvora: snimke koje sam ja zabeležio iz perspektive prvog lica, pokušavajući da istražim intimne prostore likova; arhivske snimke iz devedesetih koje je moj otac snimao na VHS-u; te potresne stranice dnevnika koje čitam u naraciji, rečima koje pokušavaju da ispričaju apsurd rata.

Dragoceni, do sada neobjavljeni materijal koji su snimali Bekir, Ben i Boys nastojim da valorizujem kao autentično svedočanstvo života tokom rata. Video-trake na kojima se vidi Bekir sa prijateljima, porodicom i mikrokozmos Srebrenice u trenucima prividnog mira smenjivaće se s našim današnjim rečima koje govore o okrutnosti rata i surovoj stvarnosti koju smo proživeli.

Dnevnici mog oca su meta-dokumentarni film koji istražuje moju veliku poteškoću da govorim o ratu i da govorim sa svojim ocem. Zbog toga će slike biti sirove, grube; gledalac će imati osećaj da je nevidljivi svedok dvojice muškaraca koji ispovedaju svu svoju patnju. Priča će biti ispričana u prvom licu, kao da i sam pišem dnevnik – od teškoće pronalaženja načina komunikacije s ocem, preko njegovih strašnih sećanja, do zahvalnosti što smo preživeli.“