Kad “filmsko” prelazi u ideološku propagandu: Najopasniji dokumentarci koji su “izvrtali” činjenice

Takve kontroverze ukazuju na granicu između dokumentarnog žanra, koji bi trebao informisati i analizirati, i propagandne komunikacije – koja aktivno oblikuje stavove gledalaca u određenom pravcu.

Šta je dokumentarac i gde počinje propaganda?

Tehnički gledano, dokumentarac je film koji pokušava da prikaže stvarne događaje, ljude ili teme “non-fikcijsko”. Međutim, upravo izbor prikazanog materijala, naracija i kontekstualizacija događaja može ga pretvoriti u snažno sredstvo propagande – namerno ili nenamerno. Kada film ne nudi ravnotežu argumenata, selektivno prikazuje činjenice ili izostavlja ključne kontekste kako bi podržao unapred određenu poruku, kritičari ga često optužuju da prelazi u propagandu.

A zašto film „Melania“ nije dokumentarac već propaganda?

Dokumentarac „Melania„, koji se bavi životom i javnom ulogom Melanije Tramp, izazvao je podeljene reakcije – ne samo zbog teme, već i zbog načina na koji je ispričan. Kritičari koji ga nazivaju propagandnim ukazuju pre svega na strukturu narativa: Film je dominantno građen kroz afirmativne tonove, pažljivo birane sagovornike i emotivno intoniranu naraciju koja retko ili gotovo nikada ne otvara prostor za kritičko preispitivanje političkog konteksta.

Jedna od glavnih zamerki jeste izostanak kontrapunkta. Dokumentarni film, čak i kada ima jasno definisanu autorsku perspektivu, obično uključuje makar minimalnu kontekstualizaciju spornih ili kontroverznih aspekata teme. U slučaju „Melanije“, prema ocenama dela kritike, političke kontroverze vezane za administraciju Donalda Trampa, javne polemike oko migracione politike ili kampanje „Be Best“, ostaju na margini ili su predstavljene u ublaženom, gotovo neutralizovanom tonu.

Drugi element koji je doveo do etikete propagande jeste estetizacija lika i narativa. Film se oslanja na pažljivo kadrirane scene, glamurozne ambijente i ton koji podseća na portret uspešne, neshvaćene javne ličnosti. Takav pristup, tvrde analitičari, više podseća na reputacijski „rebrending“ nego na istraživački dokumentarizam. Kada dokumentarac funkcioniše kao sredstvo izgradnje imidža – bez jasne distance ili analitičkog odmaka – granica između dokumenta i PR-a postaje zamagljena.

Kritičari takođe ističu da film dolazi u politički osetljivom trenutku, u kontekstu nove predsedničke kampanje u Sjedinjenim Američkim Državama. Zbog toga su pojedini komentatori ocenili da dokumentarac ima strategijski tajming, što dodatno podgreva sumnju da je reč o projektu sa političkom funkcijom, a ne isključivo o umetničkom ili biografskom poduhvatu.

Naravno, branitelji filma tvrde da svaki dokumentarac ima pravo na autorski ugao i da pozitivna perspektiva sama po sebi ne znači propagandu. Međutim, u javnoj debati termin „propagandni“ najčešće se koristi onda kada film ne samo da zastupa određenu tezu, već sistematski izostavlja elemente koji bi mogli da je dovedu u pitanje.

Upravo u toj tački „Melanija“ je postala deo šire rasprave o savremenom dokumentarizmu. Da li je dovoljno ispričati jednu stranu priče ako se prećutkuju sporne činjenice? I kada dokumentarni film prestaje da bude portret, a počinje da bude poruka?

„Melania“ nije jedini primer ovakve konstrukcije narativa

Jedan od najspornijih primera u ovom veku je američki film „Vaxxed“, koji se bavi tvrdnjom da je američki „Centers for Disease Control and Prevention (CDC)“ prikrivao podatke o vezi vakcine MMR i autizma. Film je režirao Endru Vejkfild, britanski lekar čije je „istraživanje“ o vakcinama bilo diskreditovano i povučeno, a njega samog je medicinska komisija isključila iz registra lekara zbog etičkih prekršaja.

Kritičari su film označili kao anti-vakcinalnu propagandu jer ne iznosi uravnotežene činjenice, te njegove tvrdnje potiču iz pseudonaučnih i već opovrgnutih izvora. Film je izazvao ozbiljnu debatu u javnosti, ponegde zabranjivan za prikazivanje, a bio je povučen s festivala pod pritiskom medicinskih udruženja.

Još jedan primer koji je kritikovan kao propagandni film je „Died Suddenly“. Ovaj projekat, koji se pojavio tokom pandemije COVID-19 i promovisan je putem alternativnih mreža poput „Rumble“ i „Twittera“, širio je netačne tvrdnje o vakcinama i navodnim komplikacijama, često vezanim za teorije zavere o „Great Reset“ projektu.

Takvi filmovi imaju tendenciju da izoluju anegdotske tvrdnje i konspirativne narative, umesto da se oslanjaju na relevantne naučne dokaze, čime prelaze granicu dokumentarizma u oblast propagande.

Britanski dokumentarac „The Great Global Warming Swindle“ pokušava da delegitimiše naučni konsenzus o antropogenom klimatskom zagrevanju tako što ističe manju grupu skeptičnih naučnika i sugeriše da su klimatske nauke rezultat političkih i finansijskih uticaja. Regulaciona tela za emitovanje u Ujedinjenom Kraljevstvu su kasnije utvrdila da film nije ispoštovao objektivnost i da je proneverio podatke, što je dodatno potpalilo debate o njegovoj propagandnoj prirodi.

Kontroverze se ne dešavaju samo kod filmova koji spore naučne činjenice. Nedavno je BBC dokumentarac o životu u Gazi kritikovano kao potencijalna propaganda jer je narator bio tinejdžer povezan sa članom Hamasovog rukovodstva, što su neki kritičari naveli kao moguć uticaj političkih poruka u režiji emitera. Kritike su dovele do povlačenja filma sa platforme i zahteva za nezavisnom analizom uredničkih standarda.

Kritičari i medijski analitičari često ukazuju da ne samo da je umrežavanje informacija i ideja ključno, već da i način predstavljanja – izbor intervjua, naracija i montaža – može manipulativno oblikovati publiku. Dokumentarni film koji ne izlaže argumente suprotnih strana ili ne osigurava relevantnu kontekstualizaciju, teško da se može smatrati neutralnim prikazom stvarnosti.

Takvi obrasci postavljaju važna pitanja o poverenju gledalaca, ulozi medija i odgovornosti autora u vremenu kada su informacije često podložne ideološkim pritiscima.