„Duh u oklopu“: Između čoveka i mašine

Novo izdanje čuvene mange „Duh u oklopu“ koja je dugo bila rasprodata donosi 350 stranica izuzetno kompleksne priče iza koje stoji Masamune Širo.

Svi oni koji su upoznati sa sajberpankom znaju da je u pitanju jedno od najznačajnijih i najuticajnijih dela devete umetnosti, ne samo u Japanu, nego u celom svetu.

Može se reći da je u pitanju nešto na pola puta između „Istrebljivača“ i „Matriksa“, ili pak „Neuromanta“ i „Akire“.

Radnja počinje sredinom 21. veka u jednom izmišljenom japanskom gradu, u svetu u kome je nauka daleko napredovala, tako da je moguć inženjering u kome se kombinuju ljudi i mašine.

Tačnije, postoje načini da se ljudsko telo izmeni minimalno, tako da im je mozak spojen na različite mreže, ili pak kompletno, tako da kibernetski delovi tela zamene one koje su izgubili.

Takve osobe postaju kiborzi i tu dolazimo do termina „duh“ iz samog naslova, nečeg što predstavlja tu srž, esenciju ljudskosti i vodilju kroz neugodne situacije.

Iako pratimo razne likove u mangi „Duh u oklopu“, glavna je ipak Motoko Kusanagi, zaposlena u kontraterorističkom Sektoru 9, a koja je i sama kiborg.

Pratimo kako ona sa svojom jedinicom rešava razne opasne situacije i slučajeve u koje su uključeni zvaničnici, kolege i figure iz senki, a od kojih mnogi mogu da izazovu međunarodne katastrofe i sukobe.

Na tom putu konstantno se pominje ime hakera Lutkara, koji nekako uvek uspeva da pobegne Sektoru 9 i smisli novi plan koji oni ne uspevaju da predvide.

Osim što „Duh u oklopu“ donosi brojne odlično crtane scene akcije, između svega tu su i kontemplativni trenuci i suptilni nagoveštaji filozofskih ideja i postulata, dati kroz dijaloge, ali i fusnote samog autora.

On nam se često i rado obraća iznad, ispod i sa strane svojih crteža, kako bi nam predstavio o čemu je razmišljao u pojedinim situacijama i zašto je na nekim mestima izabrao baš ta rešenja koja vidimo ispred sebe.

Te fusnote pomalo presecaju dinamiku samog stripa, ali pomažu nam da još dublje uronimo u neuronsku mrežu koju je Širo ispleo na ovim stranicama, kako bismo sebi postavili ista pitanja koja njemu odavno prolaze kroz glavu.

Ta pitanja idu od toga ko je i šta je čovek, kada prestaje da bude čovek a postaje samo mašina, da li su roboti manje vredni, da li je život manje dragocen kada je skoro pa večan…

Zbog kompleksnosti svih predstavljenih tema, „Duh u oklopu“ mora se čitati sa punom pažnjom i nije nešto što se može „progutati“ odjednom, već mu se treba iznova i iznova vraćati.

Način na koji je Širo predstavio te teme, pa i nacrtao svoje junake u akciji čine ovu mangu vanvremenskom i ona zbog toga ne može tek tako zastariti.

Fanovi sajberpanka i nekih od gorepomenutih filmova verovatno će lakše „plivati“ u njoj, ali i oni koji to nisu mogu biti višestruku nagrađeni ako pažljivo čitaju do kraja.