EUGEN ŠULJGIN: Ljubav je naš spas i izlaz iz tragedije

Ova nesvakidašnje uzbudljiva knjiga o osnovnim ljudskim emocijama otkriva nedovoljno poznatu Tursku i jedan paralelni Istanbul, daleko od zvaničnih slika i turističkih predstava.

Povodom srpskog izdanja romana koji se upravo pojavio u „Arhipelagu“, u prevodu Sofije Kristensen, Eugen Šuljgin će biti gost „Arhipelaga“ na 61. Beogradskom sajmu knjiga, gde će 27. oktobra premijerno predstaviti svoj roman.

Rođen u Oslu 1941, Šuljgin je međunarodno poznati norveški romansijer i pripovedač ruskog porekla. NJegov otac je poznati ruski slikar Aleksandar Šulc. Objavio je šest romana i dve knjige pripovedaka. Godine 2014. Šuljgin je dobio nagradu „Udruženja pisaca Norveške“ za životno delo. Knjige Eugena Šuljgina doživele su više izdanja na norveškom. Preveden je na više jezika.

Srpski izdavač Eugena Šuljgina kao veliku figuru „Međunarodnog PEN“. Dugo godina bio je generalni sekretar „Međunarodnog PEN“, a od pre tri godine je počasni potpredsednik te organizacije. Kao predsednik „PEN-ovog“ komiteta „Pisci u zatvoru“ putovao je u mnoge krajeve sveta nastojeći da pomogne borbu za slobodu govora i akcije oslobađanja pisaca, izdavača i novinara. Eugen Šuljgin godinama je živeo u Istanbulu, sada godinu deli na vreme provedeno u Oslu i u Istanbulu.

Srpsko izdanje romana „S nekog drugog sveta“ prvi je prevod neke knjige Eugena Šuljgina na srpski jezik. Ali Šuljgin nije prvi put u Beogradu. Počnimo, ipak, od njegovog romana u ovom razgovoru koji vodimo uoči samog piščevog dolaska u Beograd.

* Vaš roman „S nekog drugog sveta“ je velika priča o Istanbulu. Kako ste tako dobro upoznali taj grad?

– Od 1994. veoma mnogo sam radio u Turskoj kao jednoj od zemalja u kojoj se najčešće krše prava iz „Deklaracije o ljudskim pravima“ i sloboda izražavanja koji je garantovana članom 19 „Povelje UN“. Obišao sam celu zemlju sa istoka na zapadu. Od 2006. do 2014. stalno sam živio u Istanbulu, tu sam pisao, a putovao sam po celoj zemlji. Nakon 2014. svake godine provedem najmanje tri meseca u Turskoj. Eto, i dalje imam stan u Istanbulu.

* Vaš roman počinje kao priča o piscima i književnom festivalu u Istanbulu, ali posle samo nekoliko stranica vaša knjiga postaje društveni, politički, čak i krimi roman?

– Doživljavam svoj roman najpre kao priču o dobro obrazovanom zapadnom piscu koji je, u toku jedne nedelje, suočen sa turskom stvarnošću koju sve vreme dele hiljade turskih umetnika, intelektualaca, aktivista za ljudska prava i mnogi drugi. To nije klasična krimi priča, osim ako neko ne bi tvrdio da je samo stanje u Turskoj krimi priča (što je, naravno, moguće). To nije ni uobičajeni politički roman u kome se svi opredeljuju na tradicionalnoj skali od levice do desnice. To je, pre svega, priča o sudbinama grupe ljudi na koje na različite načine utiče represivni režim. Ali, pre i posle svega, ja „S nekog drugog sveta“ doživljavam kao roman o osećanjima, starenju, nostalgiji, hrabrosti, izdaji, dakle, kao roman o samom životu sa svim njegovim uzbudljivim sadržajima.

* U vašem romanu Istanbul je predstavljen kao grad priča, najrazličitijih i najuzbudljivijih priča: od ljubavi do politike, od istorije do modernih vremena?

– Nadam se da je tako. Takav je Istanbul u mom iskustvu.

* Ključna tema u vašem romanu jeste cenzura, progon, strah. Da li su oni sve prisutniji u našem vremenu?

– Nesumnjivo. Paradoks je da u našem novom i čudesnom svetu interneta, u kome je komunikacija postala radikalno jednostavnija i dostupnija, cenzura i nelegalna kontrola i nadziranje svih nas dramatično rastu. Turska je zastrašujući primer za ovu pojavu.

* Na kraju romana pozvali ste čitaoce da vam jave ako saznaju nešto o Samuelu Samleru, junaku vaše knjige, koji je iznenada nestao i o njemu niko više ništa ne zna. Da li vam se možda javio neko od čitalaca?

– Ha-ha, da, jeste, samo jedan: Samuel Samler beg. Zamolio me je da odjebem i da ga ostavim na miru.

* Čudesni junaci i čudesne sudbine obeležavaju vaš roman: pisci iz različitih zemalja sveta, grčki tragovi u Istanbulu, progonjene kurdske grupe, progonjena turska opozicija, progonjeni novinari i urednici…

– To jeste ono što Samuel Samler otkriva jer nije dozvolio zvaničnim vodičima da mu smetaju i da ga usmeravaju. On je radoznao, oseća sve više potrebu da razume kako grad u kome se našao, tako i samog sebe i svoje reakcije. Ne zaboravite zašto je prihvatio da učestvuje na književnom festivalu u Istanbulu, na prilično neobičnom takmičenju. Hteo sam da čitaoci shvate malo pomalo da je i sam Samler bio u nevolji. On dugi niz godina nije bio u stanju ništa da napiše. Ponadao se da će, u suočenju sa potpuno novim i različitim okruženjem, ponovo biti u stanju da piše. I bio je u pravu – kako je samo katastrofalno pogrešio…

* Vaš junak istražuje istinu o F zatvorima?

– Da, kao deo razumevanja osnovne priče on se suočio i sa ovim zastrašujućim saznanjem o „F zatvorima“. Ti najstrašniji od svih zatvora su stvarnost.

* Da li čovek može da promeni svoju biografiju? To je jedna od velikih tema vašeg romana.

– Plašim se da ne može. Najveća tema mog romana, po meni, jeste koliko smo svi mi žrtve nekog slučajnog incidenta isto koliko i našeg uobičajenog okruženja. Ali, svejedno, najbolji deo nas nikad neće odustati od koncepta harmonije i ljubavi. To je naš spas i izlaz iz tragedije.

* Vaša biografija uzbudljiva je poput nekog romana. Vi ste norveški pisac ruskog porekla, dugo ste živeli u Istanbulu o kome pišete roman. Recite nam nešto o vašem ocu, poznatom slikaru. Vi ste napisali knjigu o njemu?

– Moj otac potiče iz porodice koja je pripadala visokoj klasi u Peterburgu, ali moj deda, koji je bio revolucionar, menjševik, raskinuo je s porodicom i promenio ime. Moj otac je napustio Rusiju kad je imao šesnaest godina, zajedno sa svojom majkom i tetkom posle dedine smrti. NJih troje su potom živeli u Parizu dvadeset godina. Tu je moj otac blisko sarađivao sa skoro svim tadašnjim slikarima, kompozitorima i drugim umetnicima koji su tu radili između dva svetska rata. Otac je razvio svoj umetnički stil pod uticajem modernista, ali ukorenjen u starim majstorima, tako da se na njegovim portretima može videti uticaj starih istočnoevropskih ikonopisaca. Otac se 1929. oženio Norvežankom. U Norvešku se preselio neposredno pred početak rata. Sa svojim tečnim znanjem ruskog, nemačkog i francuskog bio je veoma koristan u „Pokretu otpora“ tokom rata. Posle rata postao je jedan od najznačajnijih slikara u Norveškoj i profesor na „Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti“ u Oslu. Proveli smo mnoge godine tokom mog detinjstva u Italiji i Francuskoj.

* Vi ste dugo angažovani u Međunarodnom PEN, najpre u Komitetu Pisci u zatvoru, potom kao generalni sekretar PEN, poslednjih godina kao počasni potpredsednik. Koje događaje najviše pamtite?

– Postoji tako mnogo pomenutih događaja, ali možda je najspektakularniji događaj bio onaj kad smo uspeli, uprkos zahtevu tadašnjeg diktatora Saleha, da oslobodimo jemenskog pesnika Mansur Raja, koji je od svoje četrnaeste godine bio zatvoren u užasnom zatvoru u Tajsu, gradu u planinskoj unutrašnjosti Jemena.

* Roman „S nekog drugog sveta“ vaše je prvo delo koje je objavljen u Srbiji, ali vi niste prvi put u Beogradu?

– Nisam. Posetio sam Beograd nekoliko puta, počev od 1972. do prošle godine. Sve vreme otkako sam rođen bivša Jugoslavija i sadašnja Srbija igraju ulogu u mojoj svesti, ne samo kroz sve one priče koje mi je pričao moj otac o nacističkim logorima na severu Norveške tokom „Drugog svetskog rata“, u kojima su bili mnogi Srbi. U prvoj godini posle rata mnogi tek oslobođeni logoraši prošli su kroz kuću mog detinjstva.