Festival u Kanu ulazi u završnicu: Tiha simfonija o ljubavi i sećanju i ćutanje koje je oblikovalo generaciju

Oliver Hermanus, južnoafrički reditelj poznat po vizuelno rafiniranim i tematski hrabrim ostvarenjima (Moffie, Living), još jednom potvrđuje svoju veštinu u pričanju intimnih ljudskih drama.

Njegova sposobnost da kroz tišinu, gest i svetlo prikaže unutrašnje živote likova, čini ga jednim od najsuptilnijih pripovedača današnjice.

Muzika koja boli i kad leči

To se najbolje vidi i u njegovom poslednjem delu „The History of sound“ – tihoj simfoniji o ljubavi i sećanju.

U svom najnovijem ostvarenju, Hermanus donosi suptilnu i emotivnu priču o ljubavi, gubitku i trajnim sećanjima.

„The History of Sound“, adaptacija nagrađene priče Bena Shattucka, prati Lionela (Paul Mescal) i Davida (Josh O’Connor), dvojicu studenata muzike koji tokom Prvog svetskog rata putuju po Novoj Engleskoj kako bi snimili narodne pesme.

Njihovo putovanje, isprva profesionalno, postaje tiha i nežna ljubavna priča.

Kroz pogled starijeg Lionela (Chris Cooper), film se pretvara u meditaciju o onome što ostaje nakon velikih emocija — sećanje, tišina i muzika.

Hermanus izbegava melodramu, ostajući veran svom prepoznatljivom stilu: diskretni kadar, minimalistički dijalog i snažno oslanjanje na emocije svojih karaktera.

Ali, ono što film uzdiže iznad naracije jeste muzika– slojevita, folk melodika, autentična i bolno lepa.

Izbor tradicionalnih američkih pesama iz tog perioda nije puka ilustracija epohe – one su srce filma.

Vizuelno, film je nestvarno lep.

Zapanjujući.

Kameru Jacka McKenzieja Hermanus koristi kao kist – svaki kadar deluje kao naslikan uljem, pun nežnih nijansi plave, zlatne i smeđe.

Američki pejzaži nisu samo pozadina, već treći lik filma: svedok i saučesnik njihovog putovanja.

Svetlost je korišćena sa pažnjom slikara – difuzna, mekana, često obavijena maglom, kao da je sam film snimljen kroz filter sećanja.

U tom spoju: muzike koja boli i kad leči, i slike koja se pamti i kada nestaje, „The History of Sound“ postaje jedno od najlepših, najnežnijih filmskih iskustava koje je Kan ove godine pružio.

Vizuelno i dramaturški impresivan film – sofisticiran u svojoj strukturi, izuzetno precizan u tonu, sa glumačkim ostvarenjima koja odišu suptilnošću.

Ipak, uprkos svojoj nespornoj lepoti, filmu na momente nedostaje ono što bi ga učinilo istinski nezaboravnim – strast.

Emotivna distanca među likovima, iako verovatno namerna, ostavlja publiku u ulozi tihog posmatrača, umesto da je uvuče u oluju unutrašnjih svetova koje prikazuje.

Fascinacija ostaje intelektualna, ali ne i visceralna.

Iranski film otpora

U svom najnovijem ostvarenju „Romeria“ (što na španskom znači hodočašće) Carla Simón zatvara svoju intimnu trilogiju o porodici, započetu filmovima „Estiu 1993“ i „Alcarràs“.

Ovaj film predstavlja najambiciozniji i najemotivniji deo ciklusa, istražujući ličnu i kolektivnu prošlost kroz oči mlade heroine.

Radnja prati Marinu, osamnaestogodišnju devojku iz Barselone, koja 2004. godine putuje u Vigo kako bi otkrila istinu o svojim biološkim roditeljima, koji su preminuli tokom epidemije heroina i side u Španiji osamdesetih godina.

Vođena dnevnikom svoje majke, Marina se suočava s porodičnim tajnama, stidom i ćutanjem koje je oblikovalo generaciju.

Simón vešto kombinuje realistički pristup sa oniričnim i simboličkim elementima, stvarajući atmosferu koja podseća na san.

Kroz korišćenje više jezika — španskog, katalonskog, galicijskog i francuskog – film oslikava bogatstvo kulturnog identiteta i složenost porodičnih veza.

Za vizuelni aspekt filma i prelepe kadrove Galicije sa maglovitim pejzažima i svetlosnim nijansama zaslužna je direktorka fotografije Helene Louvart.

Muzika Ernesta Pipoa diskretno prati naraciju, doprinoseći emocionalnoj dubini filma.

Zvuci tradicionalne muzike i tihi tonovi stvaraju atmosferu koja podseća na uspomene i izgubljeno vreme.

Lucie Garcia je u ulozi Marine izuzetna—tiha, ali snažna, prenoseći duboke emocije bez preterane dramatizacije.

Njen susret sa prošlošću postaje univerzalna priča o potrazi za identitetom i pomirenju sa porodičnim nasleđem.

Romería nije samo film o ličnoj potrazi, već i o kolektivnom sećanju, o generaciji pogođenoj bolešću i zavisnošću, i o tišini koja je ostala nakon njih.

Simón ovim filmom ne samo da zatvara jedno poglavlje svoje karijere, već i snažno otvara vrata novim pričama koje čekaju da budu ispričane.

Saeed Roustaei, poznat po filmovima „Leila’s Brothers“ i „Just 6.5“, donosi novu emotivnu dramu koja istražuje kompleksnost porodičnih odnosa i borbu za pravdu.

„Woman and Child“ prati Mahnaz, 40-godišnju udovicu i medicinsku sestru, koja se suočava s buntovnim sinom Aliyarom i planira novi brak sa Hamidom.

Porodične tenzije kulminiraju tokom veridbe, kada tragičan incident menja tok njihovih života, primoravajući Mahnaz da se suoči s izdajom i gubitkom, i krene u potragu za pravdom.

Roustaei vešto prikazuje borbu žene protiv patrijarhalnog društva koje joj uskraćuje osnovna prava, uključujući i pravo da bude majka.

Film je snimljen u Iranu uz zvaničnu dozvolu, što je izazvalo kontroverze među iranskim nezavisnim filmskim stvaraocima koji su ga optužili za propagandu.

Roustaei je odbacio ove optužbe, ističući da je film oblik „kina otpora“ i da prikazuje ženu koja se suprotstavlja muškarcima i društvu koje joj oduzima prava.

Parinaz Izadyar kao Mahnaz i Paymana Maadija kao Hamida donose dubinu i autentičnost likovima, a ovo delo samo potvrđuje Roustaeijev status kao jednog od najvažnijih glasova savremenog iranskog filma.

Prikaz urbanog Kaira

U svom desetom filmu prikazanom u glavnoj konkurenciji u Kanu, Žan-Pjer i Lik Darden ostaju verni svom prepoznatljivom stilu, ali ga istovremeno osvežavaju novim pristupom.

„Jeunes mères“ prati pet tinejdžerki — Jessicu, Perlu, Julie, Ariane i Naïmu — koje žive u domu za mlade majke u Liègeu.

Suočene s izazovima ranog majčinstva, siromaštvom i društvenom marginalizacijom, ove mlade žene traže put ka boljoj budućnosti za sebe i svoju decu.

Film je snimljen u rekordnom roku od 38 dana, što je rezultat intenzivnih priprema i proba koje su prethodile snimanju.

Ova efikasnost nije umanjila dubinu i autentičnost priče, naprotiv, omogućila je Dardeneovima da zadrže svoju karakterističnu dokumentarističku estetiku, dok su istovremeno uneli svežinu u svoj rad.

„Jeunes mères“ je film koji ne traži pažnju glasnim scenama, već je osvaja suptilnošću i emocionalnom iskrenošću.

To je delo koje ostaje sa gledaocem dugo nakon odjavne špice, poput tihe pesme koja odzvanja u srcu.

„Aisha Can’t Fly Away“ je prvi egipatski film u poslednjih devet godina koji je uvršten u selekciju Izvestan pogled na festivalu u Kanu.

Film je razvijan uz podršku brojnih međunarodnih filmskih laboratorija i festivala.

Morad Mostafa, poznat po kratkom filmu „I Promise You Paradise“, u svom dugometražnom debiju kombinuje dokumentaristički realizam s elementima magičnog realizma.

Film koristi tihu, kontemplativnu naraciju i intimnu kameru kako bi prikazao svakodnevicu i borbu migranata u Egiptu, nudeći jedinstvenu perspektivu na migracijsku krizu.

Priča prati Aishu, 26-godišnju sudansku imigrantkinju koja radi kao negovateljica u četvrti Ain Shams u Kairu gde živi velika zajednica afričkih migranata.

Suočena s rastućim tenzijama između lokalnih bandi i migrantske zajednice, Aisha se nalazi u opasnoj situaciji kada joj jedan od gangstera ponudi zaštitu u zamenu za ličnu uslugu.

Dok pokušava da balansira između posla, ličnih odnosa i pretnji iz okruženja, Aisha se suočava s unutrašnjim i spoljnim demonima koji prete da je slome.

„Aisha Can’t Fly Away“ predstavlja snažnu i emotivnu priču o borbi, identitetu i opstanku, pružajući uvid u živote onih koji se često nalaze na marginama društva.

Treba istaći autentičan prikaz urbanog Kaira i snažnu glumu Buliane Simon, koja u svojoj prvoj ulozi donosi duboku i emotivnu interpretaciju Aishe.

Sutra o dva poslednja autora – Joakimu Triru i Keli Ričard i njihovim delima. I, moguće o pobedniku.