Zašto su filmovi iz 90-ih bolji od onoga što gledamo danas

Razlog nije samo sentimentalnost, već osećaj da su ti filmovi imali dušu, odvažnost i priče koje su se usuđivale da rizikuju, stvarajući nasleđe koje današnji blokbasteri teško mogu da dosegnu, piše Večernji.hr.

Postoji nešto gotovo opipljivo u filmovima iz devedesetih godina prošlog veka, osećaj živosti koji moderni blokbasteri, uprkos neuporedivo većim budžetima i naprednijoj tehnologiji, retko uspevaju da repliciraju.

Kada danas ponovo pogledate filmove poput „Kad jaganjci utihnu“ (1991) ili „Dobri momci“ (1990), ne osećate samo nostalgiju za prošlim vremenima; osećate snagu pripovedanja koje vas uvlači u svoj svet bez kompromisa.

Devedesete su bile jedinstveno kulturno razdoblje, decenija obeležena usponom interneta, grandž muzikom i posebnom energijom na prelazu milenijuma. Ta atmosfera stvorila je plodno tlo za filmske autore koji su stvarali dela koja nisu bila samo proizvodi, već kulturni artefakti, duboko utkane u kolektivnu memoriju generacija koje su uz njih odrastale.

Ti filmovi nisu bili opterećeni potrebom za stvaranjem beskonačnih franšiza ili zadovoljavanjem demografskih grupa; bili su vođeni vizijom reditelja i verom u inteligenciju publike.

Ono što je definisalo velikane devedesetih bila je hrabrost da se rizikuje sa pričom i likovima. Martin Skorseze vas u „Dobrim momcima“ ne vodi samo kroz priču o mafijašima; on vas uranja u njihov zavodljivi i paranoični svet, gde svaki kadar ima svrhu, a nasilje eruptira brutalno i neočekivano.

S druge strane, Kventin Tarantino je sa „Petparačkim pričama“ (1994) razbio narativnu strukturu na komadiće i ponovo je sastavio u remek-delo koje funkcioniše protiv svih pravila. Njegovi likovi nisu arhetipovi; Vinsent i Džuls su plaćene ubice koje između zadataka vode filozofske rasprave o božanskoj intervenciji i masaži stopala.

Njihovi dijalozi pršte životom i inteligencijom. Uporedite to s modernim filmovima koji se često oslanjaju na formule, gde su likovi svedeni na funkcije, a dijalozi postoje samo da bi pokrenuli radnju.

Filmovi devedesetih verovali su publici, tražili su od nje da obrati pažnju, da oseti i razmisli, nudeći duboku psihološku analizu likova umesto jeftinih šokova.

Ključna razlika leži i u vizuelnom identitetu, posebno u odnosu prema specijalnim efektima. Devedesete su bile prelazna decenija u kojoj su praktični efekti – animatronika, makete, pirotehnika – i dalje bili na vrhuncu, dajući scenama težinu i opipljivost.

Iako je CGI doživeo revoluciju s filmovima poput „Parka iz doba Jure“ (1993), njegova primena bila je promišljena i služila je priči. Stiven Spilberg je majstorski kombinovao naprednu animatroniku sa računarski generisanim slikama kako bi stvorio dinosaure koji su delovali neverovatno stvarno i zastrašujuće.

Ta kombinacija dala je filmu autentičnost koju današnji filmovi, često prezasićeni CGI-jem, teško postižu. Dok savremeni blokbasteri ponekad deluju kao dvosatne video-igre, filmovi iz devedesetih koristili su tehnologiju kao alat za poboljšanje priče, a ne kao njenu zamenu, stvarajući svetove koji su se činili uverljivijim jer su delom bili stvarni.

Uz to, devedesete su bile doba eksplozije nezavisnog filma, pokreta koji je uneo svežinu i autentičnost u Holivud. Reditelji poput Kevina Smita, Ričarda Linklejtera i Pola Tomasa Andersona doneli su jedinstvene glasove i perspektive, dokazujući da se velike priče mogu ispričati i bez ogromnih budžeta.

Uspeh filmova poput „Petparačkih priča“ pokazao je da nezavisna produkcija može postići ogroman komercijalni i kritički uspeh. Ta energija podstakla je i eksperimentisanje sa žanrovima; filmovi su bez straha mešali komediju i horor („Vrisak“), akciju i humor („Smrtonosno oružje“) ili dramu i romantiku, stvarajući slojevite narative koji su privlačili različite ukuse.

Ta kreativna sloboda i spremnost na rušenje žanrovskih granica danas često nedostaju u industriji koja preferira sigurne opklade i proverene formule.

Iako se često ističe dominacija praktičnih efekata, devedesete su zapravo postavile temelje za gotovo svaku tehnološku inovaciju koju danas uzimamo zdravo za gotovo.

„Priča o igračkama“ (1995) nije bila samo animirani film; to je bio prvi dugometražni film u potpunosti stvoren računarskom animacijom, delo koje je zauvek promenilo svet animacije i dokazalo da se i digitalni likovi mogu humanizovati.

S druge strane, Džejms Kameron je sa „Titanikom“ (1997) pomerio granice vizuelnih efekata, kombinujući masivne setove u stvarnoj veličini sa minijaturama i digitalnim ljudima stvorenim pomoću tehnike „motion capture“ kako bi postigao fotorealizam koji je publici oduzimao dah.

Ipak, revolucija se dešavala i iza kulisa. „Matriks“ (1999) nije samo popularizovao efekat „bullet time“; to je bio prvi film čiji je zvuk u potpunosti digitalno montiran, otvarajući vrata novim nivoima kontrole i fleksibilnosti u dizajnu zvuka. Istovremeno, „Veštica iz Blera“ (1999) iskoristio je jeftine DV kamere kako bi pokrenuo žanr „found footage“ i pravac mikro-budžetskog filma, dokazujući da je za uspeh potrebna ideja, a ne novac.

Trajni uticaj filmova iz devedesetih vidljiv je i danas, pre svega kroz kompleksnost likova koje su predstavili. Od briljantnog i zastrašujućeg Hanibala Lektora do anarhičnog Tajlera Dardena u „Borilačkom klubu“, to je desetleće stvorilo višeslojne antiheroje i moralno ambivalentne figure koje su postavile standard za razvoj likova u modernoj kinematografiji.

Filozofska dubina „Matriksa“ ili narativna inovativnost „Petparačkih priča“ pokazali su da blokbaster može biti istovremeno zabavan i intelektualno podsticajan.

Iako je važno priznati da današnji filmovi, poput onih dostupnih na platformama kao što je Netfliks, često ispunjavaju važnu društvenu ulogu promovišući različitost i inkluziju na načine koji oni devedesetih nisu, ne može se poreći da je ta decenija predstavljala jedinstvenu sinergiju autorske slobode, tehnoloških inovacija i poverenja u publiku.

Možda je svaka generacija sklona da idealizuje filmove svoje mladosti, ali čini se da su devedesete zaista bile zlatno doba – vreme kada su oni imali hrabrosti da budu originalni, pamtljivi i, iznad svega, živi.