Francuski reditelj Oliver Lakse, jedan od najintrigantnijih autora, predstavio je svoje novo ostvarenje “Sirat”

Zagrljaj Anuk Eme i Žan Luj Trantinjana, uhvaćen na vetru i pod sivim nebom normandijske plaže, pripada ne samo Lelušovom filmu, već celokupnoj istoriji svetske kinematografije.

Nije to bilo kakav zagrljaj – to je onaj trenutak u kojem svet staje na tren, a sve spoljno se utišava, nestaje, kako bi dvoje ljudi moglo da se pronađe.

U njemu nema patetike, ni potrebe za objašnjenjem.

Samo ritam daha, pesak pod nogama, i pogled koji ostaje i kad sve drugo prođe.

Taj antologijski zagrljaj ne sugeriše kraj priče, već tiho obećanje da će emocija preživeti – čak i kad se reči izgube.

Zbog toga je ovogodišnji kanski plakat više od vizuelne počasti: to je poziv da se setimo kako izgleda iskrena bliskost, kada je kamera dovoljno hrabra da samo – stane.

Nakon sporog starta, festival je uhvatio svoju standardnu brzinu i na Kroazeti možete videti novinare i filmadžije kako jurcaju iz jedne dvorane u drugu.

Projekcija je toliko, da prve počinju u 8.30 ujutro, a poslednje u 10.30 uveče.

Pa ko preživi!

A sada da vidimo šta nam je Kan ponudio na samom startu?

Francuski reditelj Oliver Lakse je jedan od najintrigantnijih autora savremenog evropskog filma, poznat po delima koja balansiraju između duhovnosti, prirode i čovekovih unutrašnjih nemira.

Njegova estetika je asketska, prožeta kontemplacijom.

On je reditelj koji ne gradi svetove, već ih otkriva.

U tišini, u svetlosti što pada na lice čoveka koji se moli, u vazduhu planine, u koraku koji se gubi u pesku.

Rođen 1982. u Parizu, a odrastao između Galicije i Maroka, Lakse pripada retkoj vrsti autora koji film doživljavaju kao put – duhovni, fizički, unutrašnji.

U svojim prethodnim filmovima (“Mimosas”, “Fire Will Come”), on je istraživao granice vere, prirode i strpljenja.

Njegov novi film –“Sirat”, predstavlja možda najličniji izraz njegovog filmskog verovanja do sada.

To je priča o ocu i sinu u potrazi za nestalom ćerkom i sestrom, ali to putovanje kroz marokansku pustinju je samo okvir — ono što zaista gledamo je bolna transformacija.

Jer “Sirat”, od „road movie“ u kome oca Luisa igra izvanredni Serhi Lopes i njegovog dvanaestogodišnjeg sina Estebana -Bruno Nunjes, postaje introspektivna odiseja, koja istražuje teme porodice, gubitka i duhovne spoznaje.

Ali i sveta u kome živimo.

Lakse je opisao “Sirat” kao svoj „najpolitičkiji“ i „najradikalniji“ film do sada, koji kombinuje elemente fikcije i dokumentarizma, koristeći naturščike i autentične lokacije kako bi stvorio realistično i emotivno snažno delo.

Od jednostavne potrage, Lakse je stigao do bizarnog, divljeg, apokaliptičnog epa, neverovatnih razmera.

To je lud, izazovan, provokativan, originalan filmski esej.

Sa zadivljujućim kadrovima pustinjskih pejzaža i pulsirajućom muzikom.

Kao i u njegovim ranijim radovima, i ovde je svet gotovo mitski / ljudi su mali, ali dostojanstveni; tišina govori više od reči.

“Sirat” vibrira od neizrečenog, kreće se kao molitva: skromno, iskreno, s verom da je traženje važnije od pronalaženja.

Lakse nije reditelj odgovora.

On stvara prostor – da se gleda, ćuti i možda razume.

Haris Dikinson je jedan od najosetljivijih glasova nove britanske filmske generacije.

Glumac koji se ne plaši ranjivosti i reditelj koji posmatra svet sa empatijom iznutra.

Rođen u radničkom istočnom Londonu 1996. godine, Dikinson je u svoje rane uloge uneo istinu u pokretu, pogled koji beži od kamere i snagu tišine.

Njegov glumački rad u filmovima poput “Beach Rats” i “Triangle of Sadness“ razotkriva krhkost muškosti i tihu pobunu protiv stereotipa.

Sa svojim debitantskim dugometražnim filmom “Urchin”, Dikinson prelazi iza kamere – ali ne da bi se distancirao, već da bi još dublje zaronio u svet koji ga je oblikovao.

Film, prikazan u sekciji Izvestan pogled u Kanu, prati mladog beskućnika koji pokušava da pronađe uporište u okrutnom pejzažu savremenog Londona.

Ovo nije socijalna drama u klasičnom smislu – “Urchin” je snimljen s nežnošću i poštovanjem, kao tiho pismo onima koji su nevidljivi.

Dikinson režira s instinktom dokumentariste i senzibilitetom pesnika.

Kamera nije agresivna, već prisutna; dijalog nije pametan, već istinit.

“Urchin” je film koji ne sudi – on sluša.

I upravo u toj tišini, između pogleda i pogrešnih koraka, Dikinson pronalazi nešto retko: dostojanstvo.

Njegov rediteljski glas ne viče, ali ga je nemoguće ignorisati.

Sjajan start!

Stari znanac Kana, ukrajinski sineasta Sergej Loznica je hroničar epoha koje ne prestaju da se ponavljaju.

Njegova filmografija je tiha enciklopedija ljudske mase: kolektivnih zabluda, istorijskih slepila, ceremonija bezdušnosti.

Loznica ne gradi fikciju već rekonstruiše stvarnost – sa hirurškom preciznošću, ali i dubokim moralnim ulogom.

Već decenijama on koristi arhivske snimke, formalnu preciznost i hladnu etiku posmatranja da bi izgradio jedinstveni filmski opus o totalitarizmu.

Njegovi dokumentarni filmovi poput “Maidan”, “State Funeral” i “Babi Yar”, redefinisali su politički film 21. veka.

U poslednje dve godine, Loznica se fokusirao na rusko-ukrajinski rat, ali iz šireg, institucionalnog ugla.

Njegov film “Invazija” , koji je bio prikazan u Kanu prošle godine, koristi stvarne snimke fronta i civila kako bi dokumentovao početak i posledice ruske invazije na Ukrajinu, bez komentara – samo slika, zvuk i kontekst.

To je film svedočanstva i memorije, daleko od propagande, ali politički kristalno jasan.

Njegov novi film, “Dva tužioca”, istorijska drama zasnovana na romanu Georgija Demidova, vodi nas u srce Staljinovog vremena – 1937. godinu, u svet u kojem istina više nije kategorija, već opasnost.

Film prati mladog tužioca koji pokušava da otkrije nepravdu, ali umesto odgovora nalazi sopstveni ponor.

Loznica ovde ne dramatizuje – on osvetljava.

Kroz svedenu kameru i minimalističku glumu, stvara atmosferu stegnute istine, u kojoj je tišina jednako teška kao i presuda.

U vremenu revizionizama, Loznica nas podseća da sećanje nije prošlost, već obaveza.

Njegovi film je hladan, ali ne i ravnodušan; precizan, ali ne bez vere.

„Dva tužioca“ su još jedan mozaik u njegovom opusu koji postavlja pitanje: kada sve institucije zataje, šta ostaje — i kome da se obratimo?

Besprekorno režiran, u sporom ritmu, što drami samo daje dodatnu snagu, sa majstorskom kinematografijom i takoreći bez muzike, ovo je moćno, zastrašujuće i opominjuće delo.

U kome je jedina simfonija koja se može čuti – u zveketu zatvorskih kapija i ključeva.

Film o policiji i žutim prslucima

Dominik Mol je jedan od onih reditelja koji ne pravi buku, ali ostavlja trag – hladan, precizan i nemiran.

Njegovi filmovi nisu od onih što vrište.

Naprotiv, oni tiho ulaze pod kožu i ostaju tu.

Oduvek je bio majstor u otkrivanju banalnog zla i u oblačenju svakodnevnog u kaput paranoje i moralne nelagode.

Film kojim je Dominik Mol prvi put razorio tišinu buržoaskog mira – hladnokrvno, šarmantno i uz osmeh je bio “Hari koji vam želi dobro”.

Zatim je usledio mračni triler ”La Nuit du 12”, koji je osvojio i publiku i kritiku.

I evo sada, veliki sineasta se vratio u Kan sa “Dossier 137” – filmom koji već u naslovu zvuči kao nešto između Kafke i hladnoratovskog dosijea, što i jeste.

U svom najnovijem delu, Dominik Mol nas uvodi u svet unutrašnje policijske istrage, prateći inspektorku Stfani Bertran (Lea Druker) iz IGPN-a, koja istražuje slučaj teško povređenog tinejdžera tokom protesta „žutih prsluka“.

Kroz metodično prikupljanje dokaza, uključujući CCTV snimke i video zapise sa pametnih telefona, Stéphanie otkriva složenu mrežu zataškavanja i institucionalne lojalnosti unutar policije.

“Dossier 137” je snažan i promišljen film koji osvetljava složene dinamike moći, lojalnosti i istine u savremenom društvu, pružajući gledaocu uvid u unutrašnje borbe pojedinca suočenog s institucionalnim pritiscima.

Napravljen u jednom dahu, sa skalpelskom preciznošću i hladnoćom, ali i šarmom i humorom i sa izvanrednom Leom Druker u naslovnoj roli, Mol je napravio veoma atraktivan i uzbudljiv film.

Upečatljiv i hrabar, i pokazao da je režiser sa dosijeom u glavi – a ne u fioci.