Gilmor, ozbiljan tip

U stvari, ako je rečo najvećim bendovima – a Pink Floyd većdecenijama spadaju u tu kategoriju – sličan primer valjda ni ne postoji. Ali, i da su odlučili da se ponašaju drugačije, Pink Floyd ne bi pogrešili, jer čak tri člana grupe su odlično izgledala: iz originalne postave, tu je bio – danas, nažalost, pokojni – Sid Baret, onda Dejvid Gilmor (koji je u grupu došao poslednji i na kraju postao njen šef) i nedavno preminuli Rik Rajt. Dvojica lepotana su, dakle, mrtvi. Gilmor je, hvala nebesima, živ. Ali, više nije lepotan. Bar ne na način na koji je to bio ranije. Sav četvrtast i skoro bez kose, on odavno ne liči na sopstveno izdanje iz sedamdesetih, kada je izgledao kao muška verzija Klaudije Šifer.

Pošto ovo nije Pink, nećemo dalje o izgledu i modi. Ovo je Pink Floyd, dame i gospodo, tako da prelazimo na ozbiljniju temu: ni manje ni više nego na Umetnost! Ima li toga kod Dejvida Gilmora danas? Pa, slabo, ako ćemo da budemo iskreni. Umetnost podrazumeva istraživanje, a Gilmor, od kad se razišao sa Rodžerom Votersom, svoje najbolje trenutke uglavnom dostiže onda kad na koncertima svira stare pesme Floyda. Naglašavam uglavnom, pošto mu se dogodi da i u nekoj od pesama iz post-votersovske faze – ili čak u nekoj od pesama iz solo karijere – odsvira ili otpeva nešto što vam pusti struju kroz kičmu.

No, rekoh li, takvih trenutaka je malo. Znači, danas ne treba ići na Gilmorove koncerte? Ama, treba! Jer, stari, dobri Dejv – kako pokazuje njegov novi „živi“ album „Live In Gdansk“ (EMI/Dallas) – uspeva da matore pesme izvodi sa zaraznim entuzijazmom, kao da je počeo da ih svira prošle nedelje, i sa majstorstvom kojem se ne može naći odgovarajuće poređenje. Ili bismo možda mogli da kažemo kako Dejvid Gilmor svira kao što Brajan Feri peva: otmeno i strasno istovremeno. Uostalom, nije slučajno jedan od najboljih trenutaka Live Aida, najvećeg koncerta svih vremena, bio Ferijev nastup sa bendom u kojem je gitaru svirao Gilmor.

Dakle, post-votersovske pesme vas ni na albumu „Live In Gdansk“ neće ni iritirati ni očarati. One su pune prijatne beznačajnosti; dobre su dok, vareći nedeljni ručak, rešavate ukrštene reči. Te pesme nisu razlog da kupite disk, ali, pobogu, kako odoleti albumu na kojem su „Astronomy Domine“, „Fat Old Sun“, „Echoes“ ili „Comfortably Numb“ sa fantastičnom verzijom ionako besmrtnog sola. „Shine On You Crazy Diamond“, pitate? Ma, tu je, naravno, ali nemojte sad da baš sve nabrajam. Objavljena je dvostruka, trostruka i četvorostruka verzija albuma, sa različitim DVD dodacima, pa birajte šta vam najviše odgovara.

Vodeći Pink Floyd posle Votersa, Gilmor nije pokazao velike kreativne uzlete, ali zato njegova spretnost, uz koju je jedan ogroman biznis spasao pogreba, zatim njegova marljivost, stabilnost i racionalnost zaslužuju svako poštovanje. To su osobine koje ne cene samo oni koji od života ne traže ništa ili, naprotiv, oni koji postavljaju velike ciljeve, ali očekuju da im put do tih ciljeva, znojeći se, prokrči neko drugi. E, pa ne biva! Zato trk u prodavnicu po „Live In Gdansk“ da vidite kako to rade ozbiljni i savesni ljudi.