foto (BETAPHOTO Photo by Vianney Le Caer/Invision/AP)Ove godine sam gledala toliko filmova da sam gotovo poverovala kako me više ništa ne može istinski iznenaditi.
Posle Kanskog festivala, o kojem sam pisala sa uverenjem da sam već videla vrhunac savremene kinematografije, mislila sam da sam zatvorila taj krug — da sam već srela najbolje, najhrabrije, najpotresnije od onoga što film danas može da ponudi.
A onda je došao „Glas Hind Rajab“.
Film koji ne samo da je sve što sam dotad videla — ućutkao — već je pomerio samu definiciju onoga šta film može da bude.
Postoje filmovi koji vas izmeste.
Postoje filmovi koji vas potresu.
A postoji i film koji vas — bez najave, bez pripreme, bez ijednog kadra koji se krije iza forme — raspoluti.
„Glas Hind Rajab“, delo koje odlikuje hrabrost i moralna lucidnost, nije samo još jedan naslov sa festivala u Veneciji.
To je iskustvo iz kojeg se ne izlazi lakše, brže, niti uzdignutije.
Naprotiv.
Gledalac izlazi tiši.
I teži.
Reč je o filmu koji je osvojio Srebrnog lava u Veneciji, ali u srcima publike i kritike već je dobio ono što se nagradama ne meri: status moralnog dokumenta našeg vremena.
Status filma koji će dugo ostati ispred svojih savremenika — ne zato što je tehnički besprekoran, već zato što dira ono najtananije u nama – ljudsku ranjivost, nedužnost i gubitak.
Autorka Ben Hania, tunižanska rediteljka, poznata po filmovima „Čovek koji je prodao svoju kožu“ i „Četiri kćerke“, još jednom dokazuje da je autor koji ne trpi moralne prečice.
Njena estetika nikada ne beži u stilizaciju radi stila; ona hvata život u njegovom najtežem obliku, i upravo u toj ogoljenosti nalazi istinu koja para.
Za „Glas Hind Rajab“ donosi najhrabriju odluku karijere: umesto rekonstrukcija i melodramatskih scena, ona koristi autentični audio snimak poslednjih trenutaka života šestogodišnje Hind, devojčice zarobljene u automobilu među mrtvim telima članova svoje porodice, koja telefonom poziva spasioce i moli za pomoć.
Taj glas — krhak, tih, polupan strahom — postaje jezgro filma.
Postaje njegova kičma, duša i rana.
Radnja se odvija u realnom vremenu, u centru hitne pomoći, čiji tim pokušava da dođe do devojčice.
Kamera ostaje s njima — sluša, čeka, paniči, moli, sudara se s birokratskim zidovima koje nikakav ljudski vapaj ne može probiti.
Ne vidimo sudar tenkova, ne vidimo oružje, ne gledamo akcione scene.
Vidimo — i čujemo — borbu za jedan dečji glas.
I bespomoćnost ljudi koji žele da pomognu, a ne mogu i glas deteta koje želi da preživi, i ne shvata zašto pomoć ne dolazi.
To čekanje — taj muk koji raste između dva uzdaha — najtieži je deo filma.
I najhrabriji.
Ben Hania odbija manipulaciju.
Odbija senzacionalizam.
Odbija, čak, i sentimentalnost.
Ne nudi muziku kojom bi vodila naše emocije.
Niti kadrove koji traže naše suze.
Postoji samo prostor, ljudi koji slušaju — i glas koji ne bi smeo da nestane.
Ona pušta da nas vodi Hindin glas, u kome nema patetike.
Samo straha.
I nade, koja se topi dok minuti prolaze.
Zato film udara dublje nego bilo kakva scena spektakla.
Posebnu snagu nose izvođači koji „glume“ spasioce: jer oni zapravo ne glume u klasičnom smislu.
Oni prvi put slušaju snimak.
Reaguju telom, instinktom, potresom, kao da tragedija upravo nastaje pred njima.
Oni učestvuju u bolnom procesu učenja šta znači nemoć.
Te reakcije se ne mogu režirati — one se događaju.
A ta vrsta autentičnosti čini film dokumentom, a ne dramatizacijom.
„Glas Hind Rajab“ je film o užasima rata u Gazi.
To je film o sramotnoj politici Izraela i civilizovanog sveta koji je dopustio taj masakr i genocid.
No, istovremeno to je film o ljudskosti.
O detinjstvu.
O smrti kojoj tu nema mesta.
O svetu u kojem odrasli — prečesto, suviše često — zakasne.
Ben Hania vraća glas onome kome je oduzet.
I time dokazuje da postoji umetnost koja ne traži da bude dopadljiva, već istinita.
Umetnost koja ne nudi utehu, već odgovornost.
I opomenu – da nijedna tragedija ne sme da se pretvori u infografiku.
I upravo tu film probija granicu savremenog dokumentarnog stvaralaštva.
On je istovremeno svedočenje, elegija, optužba, ali i poslednja ljubavna pesma o jednoj devojčici koja je želela da živi.
Kada se svetla u sali upale, publika je nepomična.
Jer noge kao da ne slušaju.
Gledaoci ostaju na mestima, kao da bi odlaskom izdali ono što su upravo videli.
Čuje se tišina i poneki jecaj.
U vazduhu visi upravo ono što je rediteljka želela da postigne i prenese: osećaj da smo bili svedoci jedne užasne, nezamislive drame.
I da se poslednji pozivi ne smeju zaboraviti.
„Glas Hind Rajab“ nije samo jedan od najvažnijih filmova godine.
To je film koji pripada budućem sećanju čovečanstva.
Film koji će ostati kao rana — i kao opomena.
Film koji se ne gleda.
Već preživljava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
