Globalna lingua franca

Engleski jezik je globalna lingua franca. Tako ga opisuje lingvistkinja Jelena Filipović, a britanski lingvista Robert Filipson, koga ona citira u knjizi „Moć reči“, kaže da je snaga engleskog, ali i francuskog, španskog, portugalskog „globalna refleksija politika koje su utvrdile upotrebu ovih jezika u kolonijalnim okupiranim teritorijama“. Drugim rečima, lingvistički imperijalizam koji se sprovodio nad manjim jezičkim zajednicama, u kojima se lingua franca nametao kao standardni, širi se na globalni nivo, u kome je engleski jezik dominantan na svim društvenim poljima. O lingua franca se tako može govoriti i sa stanovišta jezičkih ljudskih prava, koja podrazumevaju i pravo svakoga da ravnopravno učestvuje u zajednici bez obzira na jezik kojim se služi.

S druge strane, engleski jezik se nametnuo kao neophodan u internacionalnoj komunikaciji, pa se u mnogim zemljama on obavezno uči uz maternji. Tako se polako proizvode višejezična društva, kakvo postaje i naše (literatura na našim studijama, na primer, ne samo poslediplomskim već i na osnovnim, dobrim delom je na engleskom). Posledica toga je veliki upliv stranih reči i izraza u maternji jezik, međutim, za mnoge lingviste i lingvistkinje te posledice nisu negativne. Malo je verovatno, kako smatra J. Filipović, da će neki jezik svojim uticajem ugroziti razvoj i opstanak bilo kog manjeg, standardizovanog i granicama omeđenog jezika.

Jezička politika neke zajednice može čvrsto da se ogradi od ofanzivnih jezika u želji da zaštiti svoj nacionalni interes. Stvarajući otklon od uticaja stranog jezika koji je u opštoj upotrebi, takve jezičke politike zagušuju međunarodne kontakte, autoritarne su prema nacionalnom i jezičkom identitetu i ideološki obojene. Nasuprot tome, prema J. Filipović, treba podržati onu jezičku politiku koja se zasniva na realnim komunikativnim potrebama, „ukoliko težimo izgradnji interaktivne, multikulturne, tolerantne i osvešćene Evrope“.