GOJKO TEŠIĆ: Novi duh i nova tradicija književne misli u Glasniku

Nadam se da je serija kolekcija posvećenih nauci o književnosti (i teoriji i književnoj istoriji) stvarno početak jedne nove tradicije u ovoj oblasti, jer sličnih izdavačkih projekata, moglo bi se reći sasvim otvoreno – i nema. Nekada je to imao Nolit u slavna vremena J. Hristića i M. Stambolića, danas to ne postoji. Nauka o književnosti danas jeste i jedna vrsta identifikacione karte koja govori o ozbiljnosti srpske kulture. Ogromna je praznina vladala dve decenije u književnoj teoriji, zaostatak je nemerljiv. I zato je moja namera da se, brojnim kolekcijama iz naznačene oblasti, te praznine nadomeste. Naravno, imali smo blistavu tradiciju negovanja i izdavanja važnih dela evropske i svetske nauke o književnosti; danas, nažalost toga nema – srpsko izdavaštvo je krenulo putevima opskurne bestselerizacije svega i svačega. Ono što je tužno – da li primećujete da je nestala i izdavačka misija posvećena domaćoj knjizi, onoj vrsti domaće knjige koja ne donosi profit (poezija, proza). Tek ih poneko objavljuje, ali u maksimalno suženom obimu. Uveren sam da će dobronamerni prepoznati novi duh, novu tradiciju književne misli koja je veoma prisutna u izdavačkoj produkciji Službenog glasnika.

Za kratko vreme pokrenuli ste niz biblioteka vezanih pre svega za teoriju književnosti. Neke od njih su nastavak vašeg pređašnjeg uredničkog rada, a većina je potpuno nova?

– Tačno je da sam pokrenuo više kolekcija posvećenih teoriji književnosti (Osnova, Znak, Teorijske sveske), ali i da sam nastavio sa nekim svojim autorskim projektima koje sam ostvarivao na drugom mestu – Pojmovnik. Neko će reći da je rečo usitnjavanju jedne te iste priče. Ne, to naprosto nije tačno: videćete da su to različiti tipovi jedne te iste priče. Prvi segment priče je Osnova – najpreciznije: objavljivanje knjiga koje u svome naslovu imaju odrednicu teorija književnosti – ili bolje reći, priručnici koji učenicima i studentima daju neku vrstu aparata, ključeva za tumačenje, „čitanje“ književne umetnosti. Sitniji segment priče su tzv. Teorijske sveke – koje će činiti jedna ili pak dve-tri studije koje su obavezna stručna podrška u studijama književnosti (jer su to tekstovi koji su, nebrigom, i nekulturom ili uništeni i kao takvi ne postoje u priručnim knjigama u bibliotekama). Znak je isključivo teorijska biblioteka koja će, naravno, otkrivati nova metodološka žarišta i prenositi ih na naš jezik. Naravno, to ne znači da se u njenom sklopu neće naći i dela klasične a moderne književne nauke. Još jedan detalj: posebnu pažnju posvetiću onome što se može definisati kao slovenska književna misao – jer je to, napokon, jedna od najblistavijih evropskih tradicija koja je svetu svetske teorijske misli dala, možda, najveća imena književne nauke: Velek, Ingarden, Jakobson, Bahtin, Mukaržovski, Špet, Lotman, Todorov, Majenova, Kristeva, Doležel, A. Popovičitd. Naravno, to ne znači da će na delu biti tzv. slovenofilija, nego, naprosto, činjenica koja će otkrivati kapitalna dela onih čija je misao u mnogo čemu presudno uticala na moderne evropske tokove književne nauke.

Autori knjiga koje Vi uređujete uglavnom su profesori i istraživači. Koliko je blaga iz riznice srpske književne nauke još uvek nedostupno čitaocima?

– Ne bih rekao da su na delu samo profesori i istraživači – dakle neka vrsta univerzitetske i institutske književne nauke. I nije moja namera da zatvorim sve u taj krug, naprotiv. Mislim da će se vrlo brzo videti da su tu i imena onih koji tek pronalaze svoj prostor u toj oblasti (npr. Aleksandar Bošković, Nataša Marković, Snežana Kalinić, ali i mladi koji su u nauci većostavili zapažen trag – npr. V. Gvozden, D. Bošković, I. Perišići dr). I odmah da se na neki način odredim: nije svakome ko je na univerzitetu blanko otvorena karta za saradnju u Službenom glasniku. Naprotiv. Ja, zna se, obično tražim rukopise onih poslenika u čiju misao verujem. Naravno, moram reći nažalost. I u tom segmentu otkrivam stvaraoce koji su nebrigom ili bolje reći nekulturom ove sredine i ove kulture – skrajnuti a izuzetni su u oblastima kojima se pasionirano bave celoga života (npr. ugledni novosadski univerzitetski profesor Borivoje Marinković, zatim izuzetni profesor-balkanolog i klasičar Dragoljub Dragojlović). Tek će biti značajnih otkrića koja govore o utuljenoj baštini i u našoj književnoj nauci. To znači da je naša naučna tradicija značajna, ali je i zaboravljena. Potisnuta. Kolekcije „Nasleđe“, „Postojbina“, „Srpske retorike“, „Poetike“, „Nova tradicija“.

Nije rečsamo o knjigama domaćih autora. Tu su i teoretičari književnosti iz okruženja, poput Vesne Cidilko ili Zdenka Lešića, čiji rukopisi su godinama čekali izdavača?

– Ja svoju stvaralačku i programsku koncepciju otvorenosti koju sam veoma ubedljivo zastupao u Književnoj reči osamdesetih (u kojoj je za četiri godine objavljeno veoma mnogo rukopisa stvaralaca iz bivše Jugoslavije, ali i stvaralaca iz evropskog okruženja!) – ne napuštam ni u postapokaliptičkim vremenima raspada zajedničke države. Naprotiv, s nekih tzv. „jugoslovenskih“ jezika biće prevođena na srpski jezik kapitalna dela i starih i mladih autora (npr. sa slovenačkog D. Pirjevec, K. Jacek Kozak, M. Juvan, G. Tomc itd.), ali će u mojim kolekcijama svoje mesto imati i hrvatski teoretičari i istoričari književnosti (Škreb, Flaker, Solar, Kravar, Biti, Užarević, Brlek, A. Zlatar). Znatno ranije sam želeo objaviti Lešićevu kapitalnu „Teoriju književnosti“. I dobro je što se to tek sada ostvaruje u Glasniku – mislim da je rečo najznačajnijem delu te vrste koje je poslednje dve decenije objavljeno na prostorima bivše Jugoslavije – Lešićje, inače, ugledni sarajevski profesor teorije književnosti. Vesna Cidilko potiče iz naše sredine ali se školovala i radi u Nemačkoj – to je sjajna studija o pesništvu i poetici Vaska Pope. Ali, moram naznačiti povodom Vesne jedan drugi programski segment koji će biti prisutan u negovanju moderne, žive misli o srpskoj književnosti, a potiče iz pera najznačajnijih evropskih slavista: objavićemo doista otkrivalačke knjige stranaca kojima je bavljenje srpskom pesničkom umetnošću jedna vrsta specifične ljubavi prema našoj kulturnoj i umetničkoj baštini (zasad je u tom krugu najviše Poljaka: J. Vježbicki, M. Koh, M. Dombrovska Partika, B. Čapik Litinska, J. Kornhauzer, G. Gazda, zatim iz drugih prostora Evrope kao što je D. Noris, P. Milošević, V. Osolnik).

Osim domaćih čitalaca i studenata ima li interesovanja u svetu za istoriju srpske književnosti i koliko ovakve knjige doprinose boljem pozicioniranju Srbije na kulturnoj mapi sveta?

– Nehotice sam u prethodnom pitanju odgovorio na Vaše novo pitanje. Naravno da se u novije vreme, ponovo i s razlogom, budi interesovanje i za našu književnu tradiciju, ne samo za savremenost. Primer te vrste je doista kapitalna studija Magdalene Koh koja je posvećena srpskim spisateljicama spočetka XX veka. Previše je dreke i priče o tome da u srpskoj književnosti postoji sjajna tradicija tzv. ženskog pisma (što nije nimalo sporno!) – a još uvek nema ovakvih sinteza iz pera naših naučnica. Eto, uzorno tumačenje te vrste literature stiže iz dalekog Vroclava i blistava knjiga Magdalene „Kad sazremo kao kultura“ pojaviće se polovinom sledeće godine. Namera mi je da na ovaj način iskažemo i jedno veliko hvala istinskim stvaraocima koji se na veoma uspešan i moderan način bave srpskom književnošću tamo negde u svetu.

Sa vašim uredničkim potpisom na Sajmu knjiga pojaviće se dve knjige „Piščevih zapisa“ Dobrice Ćosića. Šta one sadrže?

– Ne samo mojim, to radimo zajednički, Slobodan Gavrilović, Ana Vukić-Ćosići ja. Rečje o dnevničkim zapisima i beleškama koje će sasvim sigurno uznemiriti, uzdrmati javnost. I onu koja je Ćosiću naklonjena, a tek onu koja je svoju misao naspram ovog velikog stvaraoca utemeljila na mržnji, paskvili, krivotvorenju, na moralnom i intelektualnom prostakluku (neki među njima su za tu vrstu opskurnog posla i nagrađeni diplomatskim misijama). Ove dve knjige su i neka vrsta beskompromisnog samoobračuna sa samim sobom i sa svojim zabludama ali i sa sveukupnom političkom praksom i njenim nosiocima i promoterima u poslednjoj deceniji protekloga veka.

Koje su novine iz Vaše uredničke radionice?

– Žao mi je što sam, u poznim godinama, tek sada na prvom, pravom početku, tj. na poslu te vrste. Možda se i ne ostvare mnogi projekti do kojih mi je stalo ali, ipak, najavljujem: višetomnu Srpsku književnu enciklopediju (poslove smo započeli – nadajući se njenom relativno brzom ostvarenju). Ono što će, siguran sam, biti stvaralački događaj i izazov u vremenima umiranja književne periodike – jeste oživljavanje Srpskog književnog glasnika (prava treća serija!) zajedno sa Petrom Arbutinom. Pa oživljavanja književno-umetničkih revija – Itake i Avangarda, pokretanje živog časopisa za nauku o književnosti – s težištem na teoriji. Što se kolekcija tiče u okviru zajedničke, sabirne biblioteke, „Književne nauke, umetnost, kultura“ – zasad ih je dvadesetak. I svaka od njih ima svoj pečat – čitaoci će se u njima prepoznati.