Gordan Kičić o AFA nagradama, regionu i generaciji koja se našla između prošlog i sadašnjeg vremena

AFA festival (Adriatic Film & TV Awards ili Adriatic Film & TV nagrade), koji je nastao iz okvira Sarajevskog filmskog festivala uz podršku Zagreba i Beograda, ima za cilj da stvori prostor u kojem će se ravnopravno predstavljati autori, glumci i produkcije iz celog regiona, čime se na simboličan način obnavljaju veze koje su kultura i umetnost oduvek uspevale da održe.

Kičić, koji je nominaciju zaslužio serijom „Mama i tata se igraju rata“, kaže da mu je posebno drago što je treća sezona prepoznata u konkurenciji regionalnih ostvarenja. Nakon uspeha na Sarajevskom filmskom festivalu i čak šest osvojenih nagrada za drugu sezonu, ovaj projekat još jednom potvrđuje da domaća produkcija može da spoji humor, emociju i društveni komentar.

U razgovoru za Danas, Kičić govori o značaju ovakvih priznanja, o ulozi umetnika u današnjem društvu i o svom novom projektu – predstavi „Oda radosti“, koju prvi put režira u Ateljeu 212.

Šta za vas znači lično biti nominovan na ovakvom festivalu, koji prepoznaje sve uspešne projekte iz regiona?

– Vrlo mi je drago zbog ove nominacije, jer je ovo već treća sezona i za sve tri smo bili prepoznati. Prvu nominaciju dobili smo još na Sarajevskom filmskom festivalu pre pet–šest godina, za najbolju komediju. Druga sezona donela nam je šest nominacija i svih šest nagrada, a sada se pojavio novi festival koji je, zapravo, proistekao iz Sarajevskog filmskog festivala, uz podršku Zagreba i Beograda – Adriatic Film Festivalu.

„Mama i tata se igraju rata“ nastavlja priču o Veljku i njegovoj porodici, ali unosi i nove društvene i emotivne dileme. Koliko vam je bilo važno da zadržite balans između humora i melanholije?

– Jeste, taj balans postoji od samog početka serijala — to je taj neki štim koji smo imali i koji smo dosledno zadržali do treće sezone. Svaka sezona bila je izazov za sebe, svaka na svoj način i smešna i zahtevna. Ova treća bila je jednako „čupava“ kao i prethodne dve – trebalo je da sve funkcioniše, da scenaristički bude snažno, da okupimo najbolje glumce, da se sve organizuje kako treba.

Zadovoljan sam kako je ispalo i mislim da smo ovom sezonom uspeli da zaokružimo priču u ovom trenutku. Možda će se jednog dana pojaviti nastavak, ali tek posle nekog zamišljenog vremena, kad se priča ponovo otvori na pravi način.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Adriatic Film Awards (@adriaticfilmawards)

Kroz celu seriju provlači se motiv da je srednja generacija nekako omanula. Šta je po vama razlog tome?

– Pa, možda zato što su i generacije pre nas, da tako kažem, pomalo omanule. Ne bih želeo da generalizujem, ali u seriji sam Veljka postavio kao lik neuspešnog glumca upravo zato da bih mogao da pokažem taj prostor koji poznajem — svet umetnosti i glume — i da kroz njega ispričam priču o odgovornosti, neuspesima i iskušenjima koja taj poziv nosi.

Kroz taj lik pokušao sam da prikažem i ono što znam iz sopstvenog iskustva – koliko je teško baviti se ovim poslom, ali i koliko je zahtevno ostati odgovoran i u privatnom životu, u porodici i među bliskima. U tom smislu, serija govori o generaciji koja se našla između prošlog i sadašnjeg vremena, o ljudima koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u okolnostima koje se stalno menjaju.

Da li mislite da je danas u Beogradu, odnosno Srbiji, biti umetnik posebno važan zadatak?

– Mislim da uloga umetnika uvek ima značaj i odgovornost, ali danas se možda posebno vidi koliko je teret izražen. Umetnici su oduvek govorili ono što misle, čak i kroz tuđe reči na sceni, ali iza toga stoji lična odgovornost. To nije ništa novo, ali današnje vreme nosi posebnu dinamiku i vidljiviju polarizaciju, što svakako postavlja dodatne izazove.

Kako gledate na poslednje društvene promene i angažman umetnika u javnom prostoru?

– Što se tiče reakcija na društvene promene i angažmana umetnika, mislim da je to sasvim normalno. Mi, umetnici, posmatramo svet oko sebe na objektivan i iskren način, jer se bavimo imaginacijom, ali smo istovremeno svesni gde i kako živimo. Taj poziv koji osećamo – da govorimo o onome što je važno – prirodan je deo naše profesije i ne vidim u tome ništa neobično. Svuda u svetu je slično: umetnici su tu da posmatraju, komentarišu i osvetle društvo.

Koji su vam trenutno profesionalni izazovi i projekti?

– Trenutno sam u probama predstave ‘Oda radosti’, koju prvi put režiram, po tekstu Fedora Šilija, u Ateljeu 212. To je vodvilj i, zapravo, prednastavak komadu ‘Noćna straža’ Fedora Šilija, koji već sedam godina uspešno igramo, i do sada se ovakav projekat kod nas nikada nije izvodio.

Ponuđeno mi je da istovremeno režiram i igram u predstavi, što je izazov, ali i velika zabava. Podela je sjajna – Gorica Popović, Tamara Dragičević, Stefan Bundalo, Marija Lješević, Đuro Brstina, Ivan Mihajlović i Mima Trifunović. I, naravno, ja. Mislim da će ovo biti veoma lep i uzbudljiv projekat, radujem se.