Guske koje su svi zavoleli

Jovanu Caranu u okviru 41. susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije pripala je i nagrada za najbolji tekst dok je nagradu za najbolje glumačko ostvarenje dodeljeno Tanji Barać, za ulogu Lisice u predstavi „Guskalica“. Poznat i kao „Denis“ iz istoimene predstave koja se pre dosta godina igrala na lutkarskoj sceni zrenjaninskoj pozorišta, glumac i reditelj Jovan Caran odavno je iskoračio iz glume u rediteljske vode, ali pritom sam kreira scenu i naročito lutke, po kojima je prepoznatljiv. Tako su za pamćenje ostale kreacije „Malog miša“, „Hrabrog konjića“ i „Tigrića Tike“ dok je najnoviji komad „Guskalica“ vrhunac njegovog stvaralaštva – sve u predstavi napravljeno je od papira. Sem toga, Caran je autor inovativnog sajta „DNK lutkarstva“ koji je pokrenuo sa ciljem da na jednom mestu sakupi i objavi relevantne teorijske radove o lutkarstvu. Od svog pokretanja do danas, u protekle dve godine, sajt dnevno beleži stotinu poseta a najčitaniji su autorski tekstovi profesora Radoslava Lazića „Apel za otvaranje katedre za glumu i lutkarstvo“ i Jovana Carana „Kamišhibai – papirno lutkarstvo u Japanu“.

– Na sajtu se mogu pronaći tekstovi koji za temu imaju lutkarstvo ili srodne teme, više od 200 teorijskih radova, ali i tekstova informativnog sadržaja. Predvideo sam interaktivnu mogućnost, tako da se može koristiti kao baza podataka za pretraživanje, sa potpuno individualnim pristupom. Dosta tekstova je prevedeno, a sada je u izradi deo koji treba da preraste u rečnik lutkarstva.

Kako izgleda kada sami pripremate većinu stvari u svojoj predstavi?

– Pozorišni autori najčešće uzmu bajku, urade dramatizaciju, pa se sve na kraju svede na ilustrovanje bajke umesto da se produkuju nova i originalna dela. Dešava se i da dramatizacija bude takva da reditelj ne zna kako da komad postavi na scenu. Ja nemam taj problem kad režiram jer sam pišem tekst, pa se sam sa sobom dogovorim. Sem toga sam izrađujem scenografiju i lutke, tako da na kraju predstava bude celina.

U čemu je čar papirnih lutaka, razvili ste ih u brojnim komadima?

– Papirne lutke datiraju iz 18. veka i korištene su kao preteča televizije, kada je u mnogim porodicama to bio vid zabave i poštanja. Pravljene su papirne lutke, od litografisanog kartona koji se reže na osnovu crteža. Čim je papir postao dovoljno jeftin da može veći broj ljudi da ga kupuje, kućna pozorišta su postala popularna zabava. Na tom tragu su i dvodimenzionalne knjige sa slikovnicama koje se razvlače. Sve ovo sam primenio i u svojim predstavama i deca su uvek dobro reagovala na ovakve komade. Papirne lutke pojavljuju se u predstavama „Hrabri konjić“, „Tigrić Tika“, „Trči, trči Trčuljak“, ali i u mojim projektima poput „Tri praseta“.

Da li je „Guskalica“ komad u kome je usavršena tehnika papirnog lutkarstva?

– U drugim komadima papir zamenjuje sve druge materijale, pa su tako planine, mermerne kolonade, mora, brodovi izrađeni od papira. U predstavi „Guskalica“ papir predstavlja samog sebe, jer se priča dešava u crtežu. Imao sam skice da to sve izradim od drugih stvari ali je na kraju „pobedio“ natron papir koji ima odlične osobine – baca senke, odbija svetslost reflektora, kroz njega se svetlo fino prelama tako da je on dodao sve najbolje predstavi.