HAVIJER SIJERA: Kabala je na redu

HAVIJER SIJERA: Jedan od zapaženijih autora na savremenoj španskoj književnoj sceni, Havijer Sijera gostovao je ovog vikenda u Beogradu, na poziv izdavačke kuće Laguna koja je i objavila dva njegova dela na srpskom jeziku, „Tajnu večeru“ i „Damu u plavom“. Rođen 1971. u Teruelu, gradu na severoistoku Španije, pre nego što se posvetio književnoj produkciji Sijera je radio kao novinar. Od ranog detinjstva opčinjen svetom komunikacija, svoju prvu radio emisiju imao je u dvanaestoj godini, da bi u šesnaestoj počeo da piše članke za novine. „Kad sam gostovao u jednoj radio emisiji za decu trebalo je da pozdravim svoje roditelje i porodicu. Umesto toga, ja sam im govorio o jednoj knjizi koju sam tog trenutka čitao. Reč je o delu ’Bermudski trougao’. Novinarka me je pozvala da i sledeće nedelje gostujem u emisiji, a potom sam vodio emisiju iz nedelje u nedelju. Bila je to vrsta književnog događaja, jer sam ljudima prepričavao ono što sam čitao“, govori Sijera o svom ranom iskustvu rada na radiju.
U osamnaestoj godini Sijera je pokrenuo internacionalni časopis Nulta godina (Ano Cero), a u dvadeset sedmoj postao je urednik poznatog španskog mesečnog magazina Izvan nauke (Mas Alla de la Ciencia). Završio je studije žurnalistike na univerzitetu u Madridu. Svoju prvu knjigu objavio je 1995, a dosad je potpisao tri naslova u kojima nastoji da odgonetne neke od najznačajnijih istorijskih i naučnih zagonetki, kao i četiri romana koji su postali internacionalni bestseleri.
Njegov prvi roman „Dama u plavom“ (1998) nastoji da odgonetne misteriju „plave dame“ – opatice koja je tokom XVII veka osnovala samostan u gradiću Agreda, za koju se veruje da ima moć bilokacije. Mladog novinara Karlosa Alberta snežna oluja odvodi u španski gradić Agredu, gde nailazi na gotovo zaboravljen samostan iz XVII veka, koji čuva sećanje na staru špansku istorijsku misteriju o dami u plavom. Podstaknut pričama o njenim natprirodnim moćima, odlučuje da sazna više. Dženifer Narodi u Los Anđelesu svake noći ima uznemirujuće snove o čudesnoj ženi obučenoj u plavo. Ona ne zna da se isti duh prikazao poglavicama Humano Indijanaca iz Novog Meksika, tri stotine šezdeset dve godine ranije. Ko je misteriozna žena i šta njeno pojavljivanje znači pokušavaju da otkriju katolička crkva, američka vlada i novinar koji konačno sreće Dženifer Narodi. Konkvistadori su verovali da je tajanstvena prikaza sama Devica iz Gvadalupe, ali istina donosi daleko više iznenađenja. Roman u samom svom toku i građi, kao da sadrži i paralelnu priču o moći natprirodnih svetova, sna i snolikog.
Na pitanje koliko san utiče na njegovo stvaralaštvo, da li zaista, ponekad, prvo sanja određene prizore, a zatim o njima piše na javi, Sijera kaže da kad se čovek „opsesivno zanima za neku temu, kad razmišlja stalno o nečemu, hteo ili ne, završi i sanjajući o tome. ’Tajnu večeru’, na primer, nisam sanjao nikada. Ali, o ovome sada govorim prvi put: u jednom trenutku, nisam znao kako sve da uklopim, bio sam zatrpan građom, idejama, nisam znao kako da organizujem materijal i bio sam na ivici da odustanem od pisanja. Jednog jutra, nakon buđenja, pogledao sam sliku ’Tajna večera’ i shvatio, u trenutku, šta je želeo Leonardo. Rešenje je namah bilo tu, preda mnom. Veliki umetnik želeo je da sakrije jednu tajnu, ali da je postavi tako da je svi vide. Dakle, ako u životu želite da sakrijete veliku tajnu, postavite je tako da je naočigled svih i niko je neće primetiti. Ali, kada me pitate o snovima, oni, pre svega, pomažu da organizujemo ideje u svojoj glavi“.
Radnja romana „Tajna večera“, svetskog bestselera, smeštena je u 1497, godinu u kojoj je Leonardo da Vinči izvodio završne radove na svojoj čuvenoj fresci „Tajna večera“. Fra Agustin Lejre, dominikanski inkvizitor i stručnjak za tumačenje šifrovanih poruka, poslat je po hitnom postupku u Milano. Tamo treba da nadgleda završne radove maestra Leonarda da Vinčija na fresci, na kojoj je prikazao Hrista i apostole na poslednjoj večeri. Razlog za to je niz anonimnih pisama prispelih u vatikansku palatu pape Aleksandra VI, u kojima se Da Vinči optužuje ne samo da je dvanaestoricu naslikao bez obaveznih oreola svetosti, već i da je samog sebe na toj svetoj slici prikazao leđima okrenutim Hristu. Zašto je to učinio? Da li je Leonardo da Vinči možda bio jeretik? Leonardova „Večera“ obiluje zbunjujućim nedostacima: ne prikazuje Sveti gral, niti Hrista kako obavlja svetu tajnu pričešća, a likovi učenika u stvari su portreti čuvenih jeretika onoga doba. Ispostavlja se da delo skriva uznemirujuću tajnu poruku. Uzbudljivom naracijom, Sijerino delo otkriva gde bi mogli biti pravi izvori Leonardove inspiracije za najčuvenije sakralno delo hrišćanstva.
O svojoj inspiraciji Leonardom, Sijera kaže da danas „istorijske ličnosti ne samo da privlače pisce, već privlači i njihova okultna strana, ono što je o njima bilo sakriveno. Događaji koji se dešavaju u poslednje vreme, podstiču javnost i čitaoce da se bave prošlošću. Naime, javnost ima sve manje poverenja u javne institucije. Na primer, SAD su napale Irak, povezale Sadama Huseina sa Al Kaidom, govoreći da je tamo oružje za masovno uništenje i na kraju se ispostavilo da svega toga nema. I javnost počinje da se pita šta je istina, pri čemu je ustanovila da velike institucije ne govore istinu i počinje da se pita od kad institucije ne govore istinu, šta je, zapravo, istorijska istina. Leonardo predstavlja simbol svega onoga što je zapadno društvo izgubilo, on je bio veliki erudita, poznavao je brojne nauke svog vremena, a čovek današnjice je skoncentrisan na usko područje i poznaje samo tek jedan mali deo u procesu rada. Leonardo je oličenje širine, obrazovanja i, po meni, on je savršen čovek. Do Leonarda sam došao, između ostalog, zato što i sam, poput Leonarda, vidim svet očima deteta. Leonardo je uvek postavljao bezbroj pitanja zašto. Zanimalo ga je bukvalno sve. Pokušavao je da sistematizuje, sintetiše sva znanja o svetu do kojih je dolazio. Odrasli ljudi gube tu radoznalost i nekako misle da sve znaju, a ne znaju, zapravo, i prestaju da postavljaju pitanja. Leonardo nikada nije prestao da postavlja pitanja i zato me je privukao. Moj put do Leonarda, opet, bio je dvostruk. Naime, moje delo koje nije objavljeno u Srbiji, govori o tome kako je Egipat imao velikog uticaja na Francusku u 19. veku, i onda sam postavio sebi pitanje da li je egipatska kultura imala uticaja na evropsku kulturu i mnogo ranije, za vreme renesanse. Da li je i Leonardo možda bio pod nekim uticajem egipatske kulture. Tako sam, proučavajući egipatsku kulturu, došao do Leonarda“.