I ličnost i glas

Prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Jasna Šainović ove godine proslavlja trideset godina uspešnog rada na operskim scenama. Bogatu karijeru, sem obilja numera koncertnog repertoara, obeležile su i neke od najzahtevnijih uloga u operama, poput Kraljice noći u Mocartovoj „Čarobnoj fruli“, Violete u Verdijevoj „Travijati“, Đilde u Verdijevom „Rigoletu“, te Ane Bolen i Lučije od Lamermura iz istoimenih Donicetijevih opera… Plodonosna karijera donela joj je brojne trenutke za sećanje, a neke od tih podelila je i sa nama:
– Bilo je mnogo izuzetnih gostovanja, i sva su bila vrlo različita. Ali mogla bih izdvojiti dva gostovanja koja su bila fascinantna. Jedno je bilo u Americi, gde smo koncertno izvodili operu „Otmica iz Saraja“ sa Vermuntskom filharmonijom. Bilo je to sredinom osamdesetih godina. Bili smo dočekani ovacijama, s mnogo simpatije. Nakon koncerta bio je upriličen jedan prijem u ogromnom vrtu, a svi filharmoničari su došli bosi! Bila sam tako frapirana. Amerikanci su dosta komforni i bilo im je normalno da, kad je već vrućina, svi poskidaju cipele i sandale. To je bio šok za nas koji smo evropski vaspitani i koji imamo određeni nivo kulture. Oni nemaju problema po tom pitanju. Drugo izuzetno vaspitanje bilo je pre devedesetih godina u Sibiru, gde sam pevala „Travijatu“. Bilo je minus 40 tog dana. Ali, s druge strane dočekala nas je izuzetno topla ruska publika. Izgledalo je kao da su sve sante leda srušene. Nakon koncerta, ministar kulture me je nosio na rukama do restorana gde smo imali večeru, jer je sve bilo zaleđeno. Nisam mogla ni da pojmim da neko može da bude toliko ushićen da nosi jednu primadonu na rukama – kroz smeh se seća Šainovićeva.
Kao i u slučaju svih pevača, i u njenom slučaju, svaka uloga je imala svoju fazu u razvoju glasa.
– Moja vrsta glasa bila je visoka koloratura. Dugo sam pevala „Kraljicu noći“ i sa tom ulogom pokrivala gotovo celo tržište Jugoslavije, jer su svi stavljali tu operu na repertoar. Kasnije sam pevala i „Lučiju od Lamermura“, pa „Rigoleto“… To znači da je išlo svojom normalnom linijom odozgo na dole. To me je normalnim tokom dovelo do „Ane Bolen“ i „Travijate“, gde se traži kompletan umetnik koji ima dramatsku notu u glasu. Umetnik koji ima i zrelu ličnost i zreli glas. I normalno je da se glas razvija sukcesivnim putem. Ma koliko to za nekog izgleda sporo, ipak je bolje nego da pevače teraju da svako drugo veče pevaju drukčiji fah, kako to obično biva u manjim teatrima u Nemačkoj. Onda je normalno da pevači ne mogu da sastave više od deset godina pevanja, jer nisu negovali svoj glas. Skakati iz faha u fah prilično je pogubno. Zato sam ja mogla da 30 godina rada završim ovacijama i skandiranjem. Čovek mora da neguje sebe, da dovede sebe u stanje u kom će trajati – tvrdi Šainovićeva.
O današnjim operskim produkcijama, koje su u mnogočemu drugačije od onih u kojima je i sama učestvovala je.
– Meni je jako žao kada vidim da je naglavačke postavljena opera, koja nije ni u kom smislu sa idejom kompozitora, koji ju je pisao recimo u 19. veku. Zato žalim današnje umetnike, jer kad se nađu u takvim režijama, obučeni su neadekvatno, deluju kao da su u potpunom čudu. To je toliko strašno da se ne mogu sa time pomiriti. Potpuno van pameti! Verovatno ljudi hoće da budu jedinstveni i specifični, ali mnoge današnje opere su prešle sve dozvoljene granice. To je pogrešno podilaženje mladoj publici, odnosno iživljavanje režisera. A pitanje je koliko se to na kraju isplati – objašnjava Šainovićeva.
A, šta znači biti primadona kod nas:
– Onaj ko uspe da sačuva svoju ličnost, onaj ko svoj zanat ispeče na vreme, ko istraje u svom mini kosmosu, dolazi na probe i pokaže maksimum na sceni, onda može da doživi sebe kao primadonu. Jer, kako može neko da bude primadona, ako ne poštuje integritet svoje umetničke ličnosti. Ona koja se postavi kao primadona, dobije poštovanje jer ima samopoštovanja. A ona koja nema samopoštovanje ne može da dobije ni poštovanje. Sve je pitanje ličnosti i odnosa prema umetnosti. Nikad ne bih mogla da dođem na predstavu ako se nisam dobro pripremila i ako nisam sigurna da ću izvrsno otpevati. Radije ću otkazati tu predstavu. Publika nije zaslužila da bude omalovažavana i da gleda kako se stvari otaljavaju na sceni. U tom smislu ja mogu da pričam o primadonstvu – kaže Jasna Šainović
Poslednjih godina, ona se bavi i prenošenjem znanja na mlade pevače, koji studiraju u njenoj klasi na Akademiji lepih umetnosti.
– Ima izuzetno dobrih mladih pevača, ali problem je što se niko njima ne bavi. Repertoar se ne pravi prema njima, već prema afinitetima upravnika i režisera. I to je tužno. Pevači moraju da imaju svoj razvojni put, moraju znati kojim će putem ići. Ne mogu im se davati uloge sa kojima se ne mogu pokazati. O tome mora da razmišlja direktor opere ili upravnik. Ima talentovanih mladih pevača koji ne znaju šta će. A istovremeno ima toliko pevača, da je to invazija. U takvoj konkurenciji, teško da može nešto da se uradi. Pevanje je umetnost koja traži celog čoveka i jednu veliku posvećenost. Ko nosi u sebi tu radost predavanja muzike drugome mora da podnese veliku žrtvu.
Konačno, šta jedan pevač mora da poseduje kako bi se u potpunosti dokazao na sceni: