Književnik Ibrahim Hadžić: Bio sam žrtva povampirenih zlikovaca, nudili su mi oružje i Sarajevo kao metu

Jedan je od trojice osnivača Mikološkog društva Srbije; član je udruženja Adligat. Svoj bogati život proveo je najviše u kulturi i prirodi. Blizak je prijatelj nekih od najvažnijih književnih imena, dobitnika najprestižnijih nagrada, poput (nedavno preminulog) Filipa Davida, Bore Ćosića, Svetislava Basare.

Iako ga u javnosti nema već duže, sve navedeno dobar je povod za razgovor sa Ibrahimom Hadžićem o kome je reč.

S obzirom na to da su neki od vaših bliskih prijatelja dobitnici NIN-ove nagrade, kako danas gledate na značaj te nagrade u domaćem književnom i društvenom kontekstu?

– Da, više mojih poznanika, čak i prijatelja, dobilo je NIN-ovu nagradu. Sama nagrada ima određenu, ne samo književnu već i političku dimenziju. Poslednjih godina nagradu podrivaju i sami dobitnici: govori se o žiriju i klanovima, o prosečnim ostvarenjima.

Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade je Darko Tuševljaković za roman „Karota“, koji se bavi traumama poslednjeg rata u Jugoslaviji. Kako tumačite odluku žirija da u ovom trenutku nagradi roman s takvom tematikom?

– Nisam čitao nagrađenu knjigu. Međutim, Tuševljaković je, koliko vidim, dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada. Ta činjenica baca snažno svetlo i na autora i na nagrađeni roman.

Početkom devedesetih bili ste deo „Beogradskog kruga“, grupe pisaca i intelektualaca koja se otvoreno suprotstavljala nacionalizmu i nasilnom raspadu Jugoslavije. Šta je danas ostalo od tog iskustva – u društvu, ali i lično u vama?

– U početku delovanja „Beogradskog kruga“ činilo se da ta skupina hrabrih intelektualaca može napraviti revolucionaran pomak u odnosu na zbivanja u Jugoslaviji, odnosno u Srbiji. Kako je vreme prolazilo, moć te grupe je slabila. Aktivizam se sužavao, vrteo u krugu i ponekad činio svoje delovanje uzaludnim.

Tokom devedesetih bili ste izloženi pretnjama i pritiscima. Kada danas posmatrate aktuelnu političku i društvenu krizu, da li prepoznajete obrasce koji vas na to vreme podsećaju?

– Događalo se tada, događa se i danas. Bio sam žrtva povampirenih zlikovaca. Nudili su mi oružje i Sarajevo kao metu.

Kako gledate na savremeni studentski pokret? Da li studenti danas predstavljaju najjasniji oblik društvene i moralne artikulacije nezadovoljstva?

– Svakako, ali me više podsećaju na studentske nemire iz 1968. godine. Bio sam učesnik tih zbivanja, pa mogu sada „stručno“ da analiziram i upoređujem. Današnji studentski pokret je znatno organizovaniji i ima podršku nezavisnih medija. Šezdesetosmaški pokret podržavao je gotovo isključivo studentski list Student, dok su ga napadali Politika, Večernje novosti, radio i televizija.

Tada se studentski pokret odvijao pod geslom „Dole crveni buržuji“. Današnji protesti takođe imaju snažnu socijalnu dimenziju. Uostalom, ko sve nije bio izložen pretnjama i pritiscima? Da li je to karakteristično za ove prostore?

– Lepo ste formulisali problem. I ovo što se danas događa crpi mržnju iz korumpiranih sredina. Zbilja je nezamislivo do koje mere Srbija tone i postaje privatna svojina. Oslabljenu zemlju preuzimaju političke i kriminalne grupe.

Poznavali ste, poznajete, Danila Kiša, Borislava Pekića, Filipa Davida, Mirka Kovača, Mirjanu Miočinović, Ivana Čolovića, Miodraga Stanisavljevića, Jelenu Trpković i druge intelektualce koji su snažno verovali u demokratske promene. Gde je, po vašem mišljenju, Srbija u tom procesu zastala?

– Čini se da se Srbija u jednom trenutku artikulisala: događaji su izbacili na površinu sjajne, hrabre ličnosti. To, međutim, nije trajalo dugo. Ta artikulacija se potom zamračila.

Svet se danas suočava sa sve većim tenzijama i otvorenim sukobima, od Istoka do Zapada. Kako tumačite to globalno stanje i kakve posledice ono može imati po male i krhke demokratije?

– Srbija, kao i druge balkanske države, traži izlaz iz raznovrsnih kriza i nedaća. To traganje za izlazom ponekad ima i negativne posledice.

Često vas opisuju kao renesansnu ličnost – pisca, intelektualca i prirodnjaka. Šta biste, iz te perspektive, poručili mladima?

– Poručio bih isto ono što je poručivao Dositej Obradović: „U znanju je moć“, odnosno – „Knjige, braćo, knjige, a ne praporce i zvona.“