„Igračke govore više od reči“ – Selena Vicković o svojoj izložbi „Ide maca oko tebe…“ u galeriji Novembar

Druga samostalna izložba Selene Vicković u ovoj galeriji donosi veliki format slika, crteže i cikluse inspirisane mačkama, morem, prazničnim motivima i detinjstvom, dok kroz igračkice i fragmente prošlih iskustava istražuje spoj tame, humora i nostalgije.

U razgovoru za Danas, Vicković otkriva kako nastaju njeni radovi, šta ih povezuje s njenim životom i kako publika doživljava ovu magiju trip-hopa vizuelnog izraza.

Slike velikog formata dominiraju ovom postavkom, kao i brojni crteži. Prema rečima istoričarke umetnosti Jasmina Čubrilo, koja je priredila i tekst za katalog izložbe, radovi se mogu svrstati u nekoliko ciklusa — Mačke (Mačkoptičje), Morske, Novogodišnje, Zeke i Kolariću, paniću (Ruke).

Koja je glavna inspiracija za izložbu „iDE MACA OKO TEBE“ i kako ste došli do koncepta koji spaja različite cikluse i motive?

Nije bilo koncepta unapred smišljenog, jednostavno sam slikala. To su slike i crteži koji su nastali u poslednjih nekoliko godina, tako da su i motivi različiti, te teme se i prepliću, nešto od ranije mi se opet pojavi – Igračka-plačka, Ruke/Kolariću Paniću, More/terase/šlaufi; sad su se pojavile ogromne novogodišnje kugle, pa neke polu-mačke, ptice… ali te teme uvek na neki posredan način imaju veze sa mojim životom, i ti objekti imaju sličan emotivni naboj, za mene (kao i sve što bira jedna osoba)… Teme su različite, ali teme i nisu mnogo važne, sve može da bude tema, važniji je način slikanja.

U vašim radovima često se pojavljuju igračke, mačke i fragmenti detinjstva. Koju poruku ili osećanje želite da prenesete kroz ove simbole?

Više sebi šaljem neku poruku, a da toga nisam ni svesna dok slikam. Posle pomislim za nešto da je možda imalo veze sa… ? Te igračke su se pojavljivale u nekim crtežima još 80ih, samo su tada bili brodovi, vozovi, automobili, ljuljaške… kasnije je to sa lutkama inicirala bakina lutka, kojoj je bila odlomljena glava, koju bi ona zalepila, pa bi glava ponovo otpala, pa tako unedogled… da je bila neoštećena možda i ne bih slikala lutke. Ali bili su mi zanimljivi ti tragovi spasavanja, ti ožiljci na vratu lutke su mi bili i smešni i strašni istovremeno. I onda me je to privlačilo i drugim, takvim – starim igračkama, u stvari ti tragovi proživljenog na njima. I poklapalo se verovatno i sa proživljenim mojim ličnim, našim… Lakše je da sve kaže neka igračka, ja ne bih nikada, one vam daju distancu, a to je fino i sigurno.

Vaši radovi su često opisivani kao “opsesivno sakupljanje fragmenata osećanja i ideja”. Možete li opisati svoj kreativni proces i kako birate šta će postati deo izložbe?

Nemam samostalne izložbe često, potrebno mi je vreme da na miru slikam, ovo je nešto što sam radila poslednjih 5-6 godina. Htela sam malo i da se oslobodim tih igračaka, ali opet, slikam terasu, pa doleti i lopta. Ali slikam bez opterećenja šta će ići na izložbu, a onda donesem većinu stvari u galeriju, i to samo nađe svoje mesto, složi se, i meni bude iznenađenje. Neki radovi nisu ni stali u postavku, ali tako i treba.

Kako mislite da publika doživljava vaše radove u galerijskom prostoru u odnosu na način na koji ih vi zamišljate u ateljeu?

Pa eto, ja ih u ateljeu ne zamišljam u odnosu na bilo koji prostor, čak često ni u međusobnom odnosu. Posle, u galeriji, menjam, premeštam, i oni se smeste. A smetalo bi mi, čak bi me potpuno blokiralo da zamišljam kako će publika to doživeti, publika su razni ljudi koji će to različito doživeti…

Vaši radovi istražuju suprotnosti poput nelagode i zadovoljstva, tame i svetlosti. Kako to utiče na osećaj koji posmatrač dobija i zašto je važno da se takve kontradikcije prikažu?

Kao i kod igračaka, ne da su uglancane, nego oljuštene, malo slupane, a lepe… I u svemu vidim te krajnosti, volim taj spoj zastrašujućeg i smešnog, utešnog i uznemirujućeg, u idili i lepoti uvek nešto vreba, i u očaju je nešto ipak i smešno (naravno, dok su svi živi i zdravi)… I u načinu slikanja volim taj spoj širokih, mekih poteza debelom četkom i grubog crteža batonima…

Kakva je trenutna situacija za savremene umetnike u Srbiji i koliko mislite da okolnosti (ekonomske, institucionalne, društvene) utiču na mogućnost stvaranja i izražavanja?

Momentalno je, naravno, gora nego inače, nije ni ranije bila neko cveće, ali je, likovna scena uvek bila zanimljiva, bogata, uprkos tome. Navikli su da se oslanjaju isključivo na sebe…što za mlade umetnike nije jednostavno. Imate zakon, na primer, koji je donela država, odavno, nisu ga izmislili umetnici, po kome grad plaća doprinose umetnicima za zdravstveno osiguranje, onda grad kasni sa uplatama, terete se umetnici za kamate, mnogi ne mogu to da plate, i onda, u doba korone, nemaju zdravstveno osiguranje. Ni krivi, a ni dužni – grad kasnio, ali koga briga. Da ne pričam o ateljeima, konkursima, to je smešno i da pominjem, evo neću…