INTERVJU Bisera Veletanlić: Kad pevam, radim to kao da je prvi put, i uvek me pravi ljudi razumeju

Dama sa glasom koji nosi duh Balkana, džeza i šansone, Bisera Veletanlić više od pet decenija gradi autentičnu umetničku karijeru. Njena interpretacija, emotivna dubina i sofisticirani muzički izraz su večita inspiracija i jedinstveni doživljaj muzike.

Muzičku podršku u Botančkoj bašti 5. jula, Biseri će dati Vasil Hadžimanov sa svojim bendom, koji je jedan od najcenjenijih džez fusion sastav u regionu, poznat po tehničkoj virtuoznosti i zvuku koji spaja tradicionalno i savremeno.

Pre nego izađe na binu festivala Jazz in Garden, popričali smo sa Biserom Veletanlić, o muzici danas, muzici nekad, ali i vrednostima koje se ne menjaju kroz decenije.

Gospođo Veletanlić, publika vas doživljava kao legendu i pravu damu džeza. Kako vi doživljavate sebe na bini nakon svih ovih decenija?

Kako doživljavam sebe? Pa kao osobu koja beskrajno voli da radi to što radi. Imam divnu publiku, jer ti ljudi koji dođu da slušaju kako ja to radim i na koji način me potpuno razumeju i samim tim, ja vrlo slobodno i i sa puno ljubavi to radim. Ne govorim da sam nekakva legenda, ne volim takve komplimente. Mi malo malo, pa svakog zovemo legenda. Tako da ja sam samo vesnica koja peva za ljubav svih nas i za sve nas.

Nastupate sa Vasilom Hadžimanovim na festivalu Jazz in the Garden – kakva je dinamika vaše saradnje, i šta publika može da očekuje od ovog susreta?

To beskrajno volim da radim, jer on, Vasil, i njegovi ljudi su zaista vrhunski umetnici i pravo je zadovoljstvo raditi sa njima. I to je, od prilike, to. Ne znam da li će nas pojesti komarci ili će nas pojesti nešto drugo, to već ne znam. Ako bude sve kako želimo, onda se i vidimo.

Džez nije samo muzički žanr, već i način života i izražavanja. Šta za vas znači džez danas, u ovom vremenu i u ovim godinama?

Džez je… to vam je kao rock and roll. To ste lepo rekli, način življenja. On postoji i postojaće i ide dalje sa generacijama koje dolaze. Ja uvek muziku kao takvu preporučujem svima, kao lek, jer ona zaista leči. Treba slušati ono što voliš. Ako ti neko kaže – Ej nemoj sad to, slušaj sad malo ovo drugo, poslušaj ga, pa onda slušaj malo ovo nešto drugo. Pa ako ti se ne sviđa, ti se vrati na ono što voliš. To je život i to je neodvojivi deo nas.

Tokom vaše karijere prošli ste kroz razne epohe, stilove, generacije… Kako gledate na današnju muzičku scenu i mlade u regionu generalno. Ima li mesta za sofisticiranost koju vi donosite?

Pa naravno da ima, samo… ovde kod nas je to malo teže. Kad se mnogo forsira, kad se „gazi“ po tome, onda to više nije to. Treba pustiti da to što uradiš, da to oživi, da nađe svoj put, da pusti korene, pa da onda vidiš da li je to to.

Vaš opus je neraskidivo vezan za emociju, istinu i jednostavnost. Da li ste u nekom trenutku u karijeri osetili pritisak da se menjate ili da se “prilagođavate”?

Ne, ne. Ja sam uglavnom imala to veliko zadovoljstvo i čast da radim sa tada najvećim muzičarima, odnosno kompozitorima. I uglavnom sam dobijala stvari koje su zapravo pravljene po mom kriterijumu i senzibilitetu. Tako da sam ja imala, moram reći, tu i sreće. To je bilo u ono vreme kad smo mi radili  iz sebe, iz svoje unutrašnje snage i sposobnosti. Nije bilo to – daj mi pesmu, koliko košta. Ne, toga nije bilo, barem ne kod mene.

Postoje neke vaše pesme koje su se odmetnule od vas i imaju neki svoj život. Padaju mi na pamet Zlatni dan, jer sam bio na bezbroj svadbi gde je baš ta pesma bila prvi ples. Ili padaju mi na pamet neke žurke, elektronske muzike, na kojima su DJ-evi završavali svoje setove sa pesmom Divni mladići Beograda. Kako vi gledate na to? Šta se u tim pesmama desilo da nadraste i vas, ali i žanr i stil muzike?

Pa, slušajte, ja sam imala i zadovoljstvo da pevam i sa Darkwoodima, jer je Vasil tada svirao sa njima. I mi smo imali tu jedan sjajan opus, i dan-danas me ljudi pitaju što se to ne pušta, ali to je bio jedan trenutak koji je bio sjajan. A što se tiče Zlatnog dana, moram da vam kažem, osim na svadbama, pošto stanujem prilično blizu groblja, vrlo često pevam tamo, odnosno čujem sebe kako pevam Zlatni dan. Znači, ova pesma važi i za one koji idu u život srećni, a i oni koji idu iz njega.

To je pesma Bate Kornelija Kovača, mog brata i njegove tadašnje žene, Spomenke, i ne znaš ko je napravio bolji posao. Da li je ona sa tim predivnim rečima ili Bata sa notama, to se sve tako spojilo. Meni je bilo na početku strašno teško to da pevam, svaki put kad bi trebalo da pevam. Prvo sam na snimanju plakala jedno 5-6 puta, nikako da otpevam pesmu. Otpevam – kad mi istekne vreme i onda odoh da plačem i tako više puta. A onda odeš da pevaš na koncertu, onda vidiš da ljudi, barem u prvim redovima plaču, i žene i muški i muški i žene. I onda se opet rasplačem. I onda tako… progutam pesmu pola, nešto promrmljam da dođem do kraja. Sad je već pevam sasvim normalno. Zašto? Zato što publika uzme da peva. I onda ja uživam slušajući njih.

Postoji li danas, po vašem mišljenju, prostor u javnom govoru za emociju i nežnost – ono što vi sa scenom delite decenijama? Ili smo, kao društvo, otupeli na sve što je istinski ljudsko?

Ovo drugo. Mi smo odavno otupeli, nažalost. Ali što bi rekli, s druge strane, treba da se damo pameti i da vratimo sebe sebi, i odmah će biti kako valja. Ja opet ponavljam, muziku ljudi, muziku slušajte i klasičnu i neklasičnu ili kako god, samo slušajte muziku. Pustite je, neka radi, nek šiba. Ti ideš levo-desno, gore-dole, radi svoje, a muzika radi svoje.

Ako bi muzika mogla da izleči jedno stanje u društvu danas, koje bi to stanje bilo? I koju biste pesmu izabrali za tu „terapiju“?

(smeh) Dobro pitanje, ja bih odabrala više pesama za tu terapiju. „Divni mladići Beograda“, „Ručak za dvoje“, to je ono baš… a onda i „Milo moje“ i „Zlatni dan“. Joj, koliko ja toga imam. Ne znam, ne vredi da govorim jednu pesmu, dve, a da druge ne pomenjim, bolje ništa onda. Ne mogu jednu da izaberem a svih ostalih, stotinjak, da preskočim, ne ide.

Kako vidite mesto ženskih glasova na današnjoj muzičkoj sceni? Da li ste kroz svoju karijeru osećali prepreke koje su bile specifične za žene u umetnosti?

Pa mislim da nisam, možda ih je bilo, ali ja nemam kad da mislim o tome da li ima prepreka ili nema. Ja kad radim, onda radim, odnosno kad pevam, onda pevam. Kad bi mi neko rekao, pazi malo, pripazi na ovo, na ono, onda bi možda i gledala, ali verovatno postoji.

Ja zapravo više ne znam. Ja sam odavno izašla iz estrade kao takve. I kad sam bila, gledala sam da sam po strani, da nisam među svim tim kokoškama i petlovima. Da, prosto nisam tipična u ovom poslu. Nisam osoba koja sad imam nabiflane, naučene odgovore, pa sad ja vama ispričam to sve, istrtljam iz rukava i ćao, doviđenja. Tako i pevam. Ja kao što pričam, tako i pevam. Ja kad pevam, radim to kao da radim prvi put i svaki put pevam drugačije i svaki put govorim drugačije i uvek me pravi ljudi razumeju.

I za kraj, u dugom stvaralačkom periodu, koje pesme vam najviše znače, koje uvek iznova otpevate kao da ih pevate prvi put?

Ne mogu da izdvojim, ali ja svaki put pevam svaku pesmu drugačije. Ne zato što sad insistiram na tome da je pevam drugačije, nego me prosto pesma ponese i onda se igram. I onda iz te igre ispadne uglavnom uvek dobro. Ponekad nešto zabrljam, malo, ali se izvučem.